Предавањем је указано на који начин фасаде постају један од најважнијих носилаца визуелног идентитета архитектуре. Посебна пажња посвећена је декоративним системима изведеним комбинацијом камена и опеке, као и употреби орнаменталних мотива који обликују препознатљив језик фасадне декорације позновизантијске епохе.

У том контексту анализирани су различити типови шаховских поља, цик-цак орнамената, назубљених фризова, меандара, декоративног зидања, слепих аркада и других геометријских образаца који су обликовали визуелни карактер храмова.Показано да ови мотиви нису представљали пуку декорацију, већ важан елемент архитектонске композиције, средство артикулације зидних површина и носиоце симболичких значења дубоко укорењених у византијској традицији.