Ове године „Бијело дугме” обележава пола века од настанка. О Лази Ристовском, легенди југословенског рокенрола, композитору, продуценту, аранжеру, клавијатуристи и овог члану чувеног бенда, снимљен је филм „Иза хоризонта”.

– Снимање је почело 2016. године и после великих проблема и неизвесности, коначно је завршено. Премијера се очекује на јесен, каже Лазина ћерка Санда Ристовски, академска сликарка, ауторка филма.

Додаје да је желела да људе подсети на свог оца и његово стваралаштво:

– Имала сам утисак да је заборављен, али када сам почела да зовем татине пријатеље скоро сви су с одушевљењем прихватили да учествују на пројекту. Неки су ми се чак и сами јављали.

Филм прати цео Лазин живот, од самих почетака бављења музиком о којима говоре његови пријатељи из групе „Безимени”, прве у којој је свирао у Краљеву, Зоран Милојчевић Чомбе и Драган Јањић Кики, тада је са само 14 година компоновао чувено „Маштарење”, преко Бокија Милошевића, групе „Смак” и „Бијелог дугмета”, Александра Локнера с којим је издао чувени „Наос”... Санда се потрудила да у филм укључи све људе с којима је Лаза сарађивао и оне који нису били толико познати, али јесу били важни за њега.

Зашто је из „Смака” прешао у „Бијело дугме”

Открива да ће филм о њеном оцу расветлити многе тајне, попут правих разлога Лазиног чувеног трансфера из „Смака” у „Дугме”.

– Биће то дирљива прича о његовој скромности, духовитости, достојанству и храбрости да се с осмехом суочи с мултиплом склерозом, с којом се борио од 1994. Паралелно иде и прича о чувеним „хамонд” оргуљама по имену „Микица” и питању које остаје постављено свим уметницима: да ли је вредно уметности предати свој живот и да ли је уопште у Лазином случају калкулација била могућа. Колика је била његова потреба за сталним стварањем и променама говори и то колико је жанровски неодређен, прича Лазина ћерка.

Десет година је Ристовски узастопно проглашаван за клавијатуристу године.

Санда не крије да је оца заправо боље разумела и упознала радећи на организацији концерта посвећеног њему.

– Кроз анегдоте са снимања, путовања, почела сам да га откривам у светлу уметника. Нажалост, неки од уметника, који говоре у филму, нису више међу нама, Владо Правдић, Боки Милошевић, Зоран Симјановић, Корнелије Бата Ковач.

Документарцу који најављујемо је претходио концерт „Иза хоризонта” организован у част Лазе Ристовског на коме се окупило 60 учесника, најзначајнијих сарадника. Делови концерта су се нашли и на филму. Концерт у Сава центру водио је једанаестогодишњи Лазин унук Томислав, ког је за тај необичан задатак добро припремио чувени, дивни, рано преминули глумац и власник школе глуме Неша Ненадовић.

Санда се, упркос завршеној нижој и средњој музичкој школи „Стеван Мокрањац” у Београду, определила за сликарство.

– Волела сам да свирам, али не и да вежбам. У другом разреду средње рекла сам тати да желим да будем сликарка, није му било право, али ме је подржао. Јако ми се допадало осликавање фресака. Завршила сам рестаурацију, смер зидно сликарство, потом и Академију ликовних уметности, каже наша саговорница, поносна на то што се изборила свој пут у свет уметности.

Сусрет имењака

Последње године Лазиног живота су биле тешке. Болест га је приковала за инвалидска колица, али то није могло да смањи његову невероватну животну енергију, ентузијазам и љубав према музици, животу и људима.

– Рат и дешавања тих година за њега су били јако стресни. Добро се носио са мултиплом склерозом. Био је самосталан и трудио се да то не утиче на његов рад. Игнорисао је своју болест – потпуно непокретан остао је насмејан и позитиван. Чак је, иако оронулог здравља, учествовао на великој повратничкој турнеји групе „Бијело дугме” 2005. године. После је добио рак панкреаса и то га је однело за два месеца, каже Санда.

Доживео је да му се роди унук – причао је да му је то најсрећнији дан. За Томин трећи рођендан имао је жељу да направе велику журку. После 11 дана је преминуо, шестог октобра 2007. године.

– Постхумно је издат албум. На њему је радио седам година. Преминуо је са слушалицама на ушима, преслушавајући албум који је био скоро готов. Остао је само микс. То је био његов животни пројекат, њиме је заокружио целу своју каријеру као да је био свестан да је то последње што ће да уради. То су биле његове композиције које су певали разни певачи. Никола Чутурило је радио текстове. Ја сам урадила омот, присећа се Санда.

Од тог доба наша саговорница се бави и хуманитарним радом. Како објашњава, оно што није могла да пружи пожелела је да пружи некоме ко је у сличној ситуацији. Када су у Удружењу за борбу против мултипле склерозе одлучили да Лазару постхумно дају награду за допринос за подизање свести о овој болести, Санда је дошла на идеју да држи радионице за оболеле. Сликање је добро за моторику, као и сама креативност, стварање.

Рад на филму за Санду је био посебно откровење. Наводи пример Владе Правдића, клавијатуристе „Бијелог дугмета” 1979. Био је у Београду само на три дана, али се јавио и рекао:„Чуо сам да снимаш филм о тати, да ли ти требам”.

– За односе између музичара, постоје разне приче, посебно за „Бијело дугме”. Међутим, огромно је њихово међусобно поштовање, које остаје, шта год да се десило. Жељко Бебек се расплакао када је причао о моменту када су јавили Лази да је постао отац. Родила сам се 11. фебруара 1977. године, баш на дан када је, по преласку из „Смака” имао први концерт с „Бијелим дугметом” у Сарајеву. Жељко је био с њим када је примио вест. Миодраг Мики Петковски, који га је заменио у „Смаку” и Влатко Стефановски, с којим је он свирао касније, уметници су који живе музику, неоптерећени сујетом, успехом, новцем, тезгама, верује наша саговорница.

Пун је филм анегдота. Музичари су веома шармантни људи и духовити. Глумац Лаза Ристовски, на пример, описао је свој сусрет с имењаком, до кога је дошло после забуне у банци, када су на његов рачун легле паре намењене Лази Ристовском композитору. После су хонорар трошили заједно у кафани.

– Специфично је свирао. Знао увек да изведе тако нека мала чуда која нису предвиђена – рекао је Горан Бреговић евоцирајући успомене.

Мој отац је компоновао за филм Дарка Бајића „Заборављени”. Бајићева помоћ ми је била драгоцена, јер ја нисам редитељ. Мишко Плави (Миливоје Петровић) ми се такође јавио. Он је, што се хармонике тиче, направио велику каријеру у Јапану, а за филм је одсвирао „Заборављене”. Хармоника је Лазин први инструмент, почео је да свира с пет година. Завршио је средњу музичку школу, други инструмент је био саксофон, а потом прелази на клавијатуре. Тако да ће се мелодија на хармоници провлачити кроз цео филм, као лајт мотив, прича Санда.

Открива и да су се њени родитељи упознали у Крагујевцу у дискотеци:

– Тата јој је пришао, она се представила „ја сам Весна Панић” и изашла. Лаза није одустао. Узели су се у Врњачкој Бањи, мама је имала 19, а тата 21. годину. Мама је вајар. Она се тек после мог рођења, када сам ја мало стасала, уписала на Академију.

Уз филм и концерт

Враћамо се на причу о документарцу.

– Догоде се људи од којих најмање очекујемо, попут Александра Станкова, друга из краја. Јанко Кустурица и Алекса Поповић су студенти камере и они су се укључили, одрадили последњи снимајући дан. Млада енергија, њихова естетика, све се уклопило. У филму смо имали 60 саговорника. Остало је да завршимо монтажу – наводи ауторка.

Премијере по већим градовима и пројекције на фестивалима ићи ће заједно са наступима групе „Регина”. Давор Ебнер, певач и фронтмен ове групе је с Лазом имао посебну везу, а сада ће певати једну од композиција с постхумно објављеног Лазиног албума „Дрво живота”.

Тридесет година албума „Наос”

После распада „Бијелог дугмета”, Лаза Ристовски је са још једним врхунским клавијатуристом Александром Сашом Локнером, уз помоћ певачице Беби Дол и гитаристе Владе Неговановића, 1994. године објавио албум „Наос”. Овај бисер домаће инструменталне музике настао је за време њиховог боравка у манастиру Жича. На плочи се налази и нумера „Мораво”, једна од најбољих Лазиних композиција.

„Наос” је пример до које мере су наши музичари ишли у корак са светом и стварали ништа мање иновативну и узбудљиву музику. Соло радови Ристовског су били негде на размеђи класичне музике, електропоп, с упливом нашег етно-звука.

ПОЛИТИКА