На два километра од храма према Призрену стоје два аутобуса пуна косовских специјалаца. У долини Призренске Бистрице, на заравни, испод тврђаве Вишеград све врви од посетилаца.
„Имаш ли мајицу испод кошуље”, пита на течном српском строго лице у униформи. Једног младића са мајицом на којој је мапа Косова дуго загледају и враћају назад.
Ко су ови људи који долазе, шта их је довело и како је могуће да их има толико?
Овај манастир је центар духовности, уметности и државности у периоду када је моћ једне цивилизације била на врхунцу. Неки подаци говоре да је овде било 300 калуђера, са болницом и лекарима, а риба је стизала са Плавског језера. Пропадао је стотинама година, његов огромни мозаик се расипао на све стране. Да ли су ови људи који јуче у хиљадама долазе на ходочашће нека врста коцкица тог расутог мозаика? Какве их силе скупљају и привлаче на место које изгледа готово савршено уништено?
Деца из Културно-уметничког друштва „Ново Брдо” вежбају у хладу смокве. Били су на распусту, па дуго нису играли. Три старије госпође испод улаза у Душанов народни конак (ДНК) седе на жутом ћебету и разговарају као да се ништа не дешава. Стигле су из Штрпца на празник.
„Спремили смо око 2.500 оброка”, каже Иван Костић из Хуманитарне организације „Мајка девет Југовића”.
Шта је спремио игуман Михаило (Тошић) са својим братством – то нико и не зна.
„Извините, али не можете да пушите на овом месту”, стиже упозорење за човека у белој мајици. Он гледа у чуду, прави се да не разуме. Али ми разумемо да је реч о полицији у цивилу која надгледа славу у Светим архангелима. Шта ове људе доводи у потпуно изоловани манастир окружен литицама у кањону реке? Шта желе да постигну, ако у Призрену из којег долазе стално живи петоро или шесторо Срба? Чега се плаше и откуд потреба да се овако понашају? Никад није било више верника, а никад није било више полиције.
„Вечно је оно што примамо од Бога”, говори у беседи митрополит Теодосије, осврћући се на пролазност сваке земаљске силе он каже: „Бог је сила моја. Те речи нас држе на Косову и Метохији.”
Он истиче да су светиње примљене од Бога „и то нам нико не може узети”, а да слава показује да Косово и Метохија нису и неће бити заборављени, само ако „ми пратимо вољу Божју”. Ту је нада у помоћ, а не страх. На крају литургије замолио је све присутне да у потпуном миру и са посебним смирењем заврше овај дан, како се не би поновили немили догађаји са Газиместана.
Док његово упозорење одјекује кањоном, двојица специјалаца косовске полиције с тешком муком, испод литица наоружани пушкама, покушавају да остану невидљиви иза ситног дрвећа. Један нишани и окреће пушку на другу страну од скупа и Архангела.
„Боже, како су дошли ту”, пита Сара Живић, апсолвент комуникологије на Универзитету у Нишу. Она је део широке заједнице Светих архангела, а стални гост – деценијама присутан у животу косовских Срба – грчки архимандрит Партеније никада не пропусти прилику да види Призрен. Од званичника су ту Милена Парлић из Канцеларије за КиМ, градоначелник Брчког Синиша Милић.
„Леп и тежак осећај”, каже Цветко Цветковић и тражи марамице да брише сузе, јер не може да их сакрије испод тамних наочара. Он 35 година живи код Дортмунда у Немачкој. Са собом је повео ћерке Сару, Теодору и Милицу, а супруга Бобана покушава да нађе мало хлада иза зида Душанове задужбине.
Глумац Милан Васић годинама долази овде и пева на слави. Ове године је строго контролисан. Тражили су списак песама које ће да изводи. Он је читао имена песама, други су преводили, надлежни је тражио спорне речи и термине. Све што је написао Васић је и отпевао, али неслобода другачије говори. Сваки пут када репресија достигне свој врхунац хиљаде неких нових лица се појаве на вратима светиње. Њих не плаше ни пушке, ни униформе, ни контроле – њихова слобода не пита друге и другачије које ће песме певати. Када су 2004. у мартовском погрому до последњег камена уништили Свете архангеле преживела је само једна сива манастирска мачка. Претекла је ватру и палитеље и појавила се као знак живота. Јучерашње хиљаде људи су мозаик победе која зна да трпи и чека слободу.
Живојин Ракочевић Политика
