До породице Маринковић воде утабани трагови сиромаштва кроз село Горњани, општина Чучер–Сандево, на ободу Скопља у Скопској Црној Гори. Село заборављено у времену и простору, с улицама налик онима у жицом опасаном Ораховцу. Цео крајолик наликује један другоме. Како и не би кад су то некада били предели под истом влашћу наших светих и пребогатих средњовековних владара.
Заточеници ове тамнице сиромаштва, који највише испаштају, јесу ови скромни малишани који су нас посматрали оборених погледа, прислушкујући наше разговоре. Упркос разлици у дијалекту, испричали су нам доста тога.
„Тесно је, има само три кауча. Лети кад је баш врућина, одемо нас двојица на горњи спрат. Тамо је један кревет и немају врата, па се можемо бар мало расхладити. Зими је много тешко. Не можемо ни да дишемо када тата стави дрва да се угреје соба”, рекоше Марко и Борис.
А друштво, додатно смо упитали?
„Друштва нема. Мало у школи што останемо на терену да се поиграмо и то је све. Неће нико ни да се дружи са нама, кажу да смо сиромашни”, тужно су додали.
Ови храбри момци недавно су и угасили пожар кад се оџак запалио. Први су реаговали и спречили да се прошири на целу кућу. Остаци тога још су видљиви и несанирани.
Пакет јаја, џак брашна, векна хлеба и кесица кокица на старом телевизору врло вероватно ће бити на вишедневном менију. Труде се макар за децу увек нешто да буде. Без ормара, фрижидера, стола за ручавање… Уместо столица, користе цигле! О условима за учење, излишно је говорити. Ипак, упркос свему, та тамна соба је уредна, са све под конац распростретим и усисаним тепихом. Таму, осим дневне светлости, разгоне једна сијалица и неколико трака са шареним лампионима. Последњи покушај родитеља да деци макар на овај начин приближе радост празника!
Хуманитарна организација Срби за Србе се нада да ће ова прича доћи до мноштва добрих људи и наших редовних добротвора. Хајде да заједно „скинемо звезде са неба” за ову децу!
СРБИ ЗА СРБЕ
