О Арчибалду Рајсу много се зна, много се писало. Ми овога пута нећемо да пишемо о његовој биографији од  детињства, само кратко ћемо рећи да је био истакнути швајцарски криминолог, форензичар, професор и научник светског угледа, рођен 8. јула 1875. године у Хаузаху. Своју судбину нераскидиво је повезао са Србијом у најтежим тренуцима њене историје – током Првог светског рата. Пут га је нанео у Куманово, у јесен, 1918. године, када је из правца варошице Свети Николе стигао на пространу Тумбу, испред општинске зграде Беладије, да услика повлачање Бугара из града и сазна какво је стање. О тој посети драгоценије податке нам даје Сава М. Ђорђевић 1930. године у свом делу Споменица др Рајсу. Ми у наставку преносимо текст из споменуте књиге, али ваља напоменути да је кратак чланак о тој посети објављен и у Илустрованом листу 1920. године.   

1. октобра 1918. Одлазимо рано. Тек што смо пошли, стиже нас један ордонанс да нам каже да бугарска дивизија није још отишла из Куманова под изговором да нема инструкције из свог Главног стана. Разумећу вечерас овај маневар достојан бугарске перфидије.

Пут је дугчак. Идемо путем Свети Никола – Куманово. Кад смо стигли на десетак километара од ове последње вароши, заустављају нас. Бугари још нису отишли. Рачунамо, и ја питам Јуришића да ли могу да идем у Куманово, иако су Бугари још тамо. Он ми то дозвољава и ја одлазим с једним ордонансом. Прелазимо Пчињу која дели српске и бугарске трупе и, једва на неколико стотина метара даље, наилазимо на претходнице Дунавске дивизије, где упиру митраљезе на бугарске пешаке које, изгледа, подстичу њихови шефови. Мирно идемо даље и ја фотографишем Бугаре. Дуж целог пута до Куманова, пролазимо поред Фердинандових трупа. Неки војници и официри поздрављају нас француски. Сада смо у вароши. Све становништво је на улици. Један део нас дискретно поздравља. То је српско становништво које се још не усуђује да сувише бурно покаже своју радост. Бугари су још ту. Остали нас посматрају радознало. Ипак, девојке нам доносе цвећа, чарапе и пешкире, по домаћем обичају.

Кад смо стигли на пијацу, прилази нам један бугарски коњички пуковник. Он ме пита за вести и даје ми драгоцене вести о немачким снагама. Он је био три године у Сомиру и врло је конкретан. Ту смо поново окружени становницима од којих многи изгледају срећно што су ослобођени од Бугара. Почиње дефиловање трупа, али, противно конвенцији, они су задржали оружје и топове. Ја их фотографишем. Занимљиво је бити усред Бугара, а да нема наших поред себе. Мој ордонанс је негде пронашао једну српску кафану где нам нуде кафе и ракије. Излазимо поново на улице и присуствујемо дефиловању 10. и 11. пука бугарске пешадије. Официри нас гледају испод ока и онда пролазе с погледом упртим у земљу. Како то мора бити досадно дефиловати пред непријатељем! Неки нас поздрављају француски и ја им желим срећан повратак, нашта они одговарају да се сличне ствари дешавају у животу. ,,Вама, а не нама”, одговарам. Један официр долази да ме пита да ли ће Македонија бити враћена Бугарима и шта ће бити с Цариградом. Кажем му да ће Србији бити враћено све што је украдено, да су Немци потучени у Француској и да ће бугарска војска бити демобилисана сем трију дивизија за чување железничких пруга и њене границе према Турској. Коњички пуковник ми каже да ћемо вероватно наићи на немачки отпор код Врања и, нарочито код Ниша, јер су им упућена појачања у Србију.

Чујемо једну детонацију и видимо пожар према станици. Бугарски војници дају нам обавештење: један немачки блиндирани воз уништава све железничке станице. Он је данас разорио станицу у Куманову, коју сам видео, и сада ову станицу. Бугари имају можда намеру да се поново придруже Немцима и зато не предају оружје.

Али већ је касно. Треба се вратити у логор. На повратку сусрећемо Дунавску дивизију која иде да заузме Куманово. Кад сам стигао у логор, пуковник Јуришић ми каже да ћемо сутра напасти Бугаре који логорују на 7 километара од вароши, да их приморамо да предају оружје. Он додаје да је Дунавска дивизија погрешила што није већ јуче пуцала кад бугарска дивизија није хтела да крене у логор. Најзад, он ми још каже да се бојао за мене док сам се налазио усред Бугара који су уценили моју главу. Саопштио сам му обавештење о немачким снагама, које ми је дао бугарски пуковник. Сутра ћемо присуствовати једној занимљивој ствари, али, судећи по лицима бугарских војника, чим стану да пљуште гранате, они ће се предати.

2. октобра 1918. Неколико бугарских пукова било је разоружано. Десети пук отишао је под оружјем са својим пуковником. Ситуација није још јасна. Искористио сам јутро да извршим своју анкету у селу Орашцу. После ручка, одлазим са штабом да посматрам догађаје.

Бугари су одасвуда опкољени и наше трупе су у положају за борбу. Са своје осматрачнице видимо врло добро непријатеље како су се прикупили на брежуљцима, са топовима унапред. То Дринска дивизија преговара. Око 14 сати стиже вест да су Бугари дефинитивно капитулирали. Одлазим одмах да присуствујем њиховом разоружању. Долазим на њихове положаје у Младом Нагоричану, где један дрински одред, са шефом штаба мајором Марићем, надгледа ову операцију. Десет пешадијских пукова предаје оружје. Неколико војника то чини очигледно као да им пада камен са срца, други бесни и бацају пушку на гомилу са псовком? „Мајка!“ Официри бесне, али неки су практични. Ту је био један потпуковник, врло рђавог изгледа, који хоће да прода свога коња кога су му оставили. Даље разоружавају артиљерију: мноштво топова, рђаво храњених коња и мршавих волова. Сељаци их узимају за себе, не стидећи се. То је враћање свога.

Затим долази одлазак војника без оружја. Они се сматрају грађанима и скидају своје блузе и униформе. Наравно да официри немају више над њима никакве власти, пораз је све изједначио. Дивим се такту Срба. Војници који нагледају разоружање, праве се да не виде побеђене.

Око 17 сати силазим у Куманово и, успут, још сусрећем разоружане Бугаре. Наш логор је данас на нека 3 километра северно од Куманова. Ту је такође коњичка бригада генерала Гамбета. То је прва варош од логора поред прашног пута. Пуковник Јуришић ми каже да један телеграм из Берна јавља да су Аустро-Немци упутили 150.000 људи у Србију да задрже победнике. То није довољно. И њих ћемо брзо савладати као и Бугаре.

3. октобра 1918. У току ноћи дигла се олуја, која је учинила чудо са мојим шатором и мене покрила прашином. Јутро је хладно, дува ветар и пада студена киша која нам шиба лице. После доручка, полазимо око 10 сати. Ја идем напред са Жувом. Киша пада све јаче, пут је блатњав и клизав и ми пролазимо цело време поред комора и артиљерије, пешадије и митраљеза у покрету. Наш циљ је Прешево. И тако, после готово четири сата хода, упућујемо се према томе селу.

Тако је изгледала посета Арчибалда Рајса Куманову и околини, 1918. године.

Арчибалд Рајс је преминуо у Београду, 8. августа 1929. године, а по сопственој жељи његово срце било је сахрањено на Кајмакчалану, месту које је сматрао симболом српскога страдања и победе.

Извор:

Илустровани лист, Бр. 6, 1920.

С.М. Ђорђевић – СПОМЕНИЦА Др Рајсу од срца к срцу, ЕПОПЕЈА српске, југословенске и савезничке војске 1914.-1918., стр. 86, Штампарија „Јединство“, Космајска улица број 16. – Телефон 40-10, Београд, 1930.

Приредио: Филип Ђошевски, професор ОШ „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану

* текст је објављен у листу Слово, број 70 (август-септембар 2026)

у прилогу линк ка електронској верзији броја

1787299534_slovo70.pdf