Како се пробудила идеја да организујете овакав међународни научни
скуп и то баш у Скопљу?

Идеја за организацију међународног научног скупа у Скопљу тињала је
две године пре но што је наступила 2021. година у којој смо обележили
700 година уснућа у Господу Светог Краља Милутина. Разуме се, упркос
постојању свести да је реч о важном датуму за српску средњовековну
историју, није било дилеме да би Скопље требало да буде место одакле
ћемо обележити такав датум, нарочито уколико се има у виду да је Краљ
Милутин практично столовао у Скопљу (о чему сведоче бројни
историјски извори). Скопље је, уосталом, и пре једног века било ако не
главни, онда, извесно, један од административних центара Краљевине
(СХС; Југославије), одакле су полазили главни импулси за истраживање
историје, архитектуре, књижевности, уметности 14. века, тако да није
било тешко донети одлуку да Скопље опет буде центар одакле ћемо
преносити теме и идеје једног сасвим специфичног времена краља
Милутина и доба Палеолога које се неретко готово поетски назива
,,ренесансом“.

Како су текле припреме, када сте позвали колеге да пријаве теме?

Имајући у виду да је Организациони одбор позив за скуп, који је
подразумевао поприлично обимну логистику, почео да шаље почетком
фебруара 2021. године, јасно је да смо радили у сложеним околностима
пандемије, што је у великој мери организацију учинило сложеном.
Саставити међународни организациони одбор, укљученост више од 12
земаља света, подразумевало је, пре свега, континуирану комуникацију са
колегама. Ако имате у виду да је тема научног скупа постављена у такве
оквире као што је доба Палеолога, доба које је изузетно сложено у
историјском, војном, стратешком, духовном, уметничком смислу, јасно је
да је то резултовало великим бројем апликација, широким репертоаром
тема. Одабрали смо оне које су се заиста подударале са
мултидисциплинарним оквиром конференције. 78 учесника и уистину
велики број различитих тема у вези са добом Палеолога и чудесним
временом краља Милутина, показатељ су да смо донекле успели у намери
приказивања својеврсног калеидоскопа културе овог периода.

Како су реаговале колеге широм света када су позване да учествују на
скупу са оваквом тематиком? Да ли су различите реакције стигле из
Северне Македоније?

Када је у питању одзив колега, морам признати да су реакције из
иностранства, где пре свега мислим на државе Западне Европе, САД,
Русије, биле изванредне. Ако изузмемо Светски конгрес византолога,
недостајао је скуп таквог формата где се говори о Палеолозима. Подршка
је стигла и са пројекта COST Action 19131 и Хоризонт 2020, тако да смо
имали изврсну маркетиншку покривеност. Путем конференцијске адресе
стигле су бројне поруке подршке и захвалности, јер у време изолације
услед пандемије, организујемо конференцију која је подразумевала
научну будност али и озбиљну дискусију која није изостала, о чему
сведочи и тридесет сати видео материјала који је сачуван на Ју Тјуб
каналу СКИЦ Спона. Реакције колега из Северне Македоније су,
нажалост, биле поприлично дивергентне, од избегавања до прикупљања
потписа којима је требало показати протест против организације овог
скупа. Нису разумели да је једини мотив била жеља да се време краља
Милутина осветли, а нипошто да се спроводи било каква ,,великосрпска
хегемонија“, како се тих дана могло прочитати у неким медијима a propos
позива за радове. То најбоље показује објављен Тематски Зборник радова
који је доступан у онлајн формату. Остаје жал због тога што је
пропуштена велика шанса за озбиљнијом сарадњом. Упркос свему, остаје нада да ће у блиској будућности постојати могућност да се ближа сарадња обнови на ползу очувања културног наслеђа.

Сматрате ли да овај скуп, посвећен јубилеју Светог Краља Милутина
у Скопљу, бившој српској престоници Немањића, био најзначајнији
те године? Касније су организовани разни научни скупови, од
Хиландара до Београда.

Иако је Скопље данас део друге државе која није истоветна границама оне
с краја 13. века и која можда и не баштини у довољној мери сећање на
Светог Краља Милутина, мишљења сам да другачије организовање није
ни могло, а није ни требало да се догоди. Сматрам да је постојање више
Зборника радова, једне монографије, два научна скупа, готово 150
истраживача укључених у разматрање једне овакве епохе (мислим на
укупан број истраживача који су се пријавили на наведене две
конференције и који су узели учешће у књизи у издању манастира
Хиландар), више него адекватан начин подсећања на највећег градитеља
међу Немањићима, владара који је владао пуних 39 година.

Можете ли нашим читаоцима приближити своје научно интересовање
за теме које обухватају средишњи простор некадашње српске
средњовековне државе?

Мислим да први пут одговарам на ово питање. За интересовање за
задужбине српске властеле и храмове 14. века који се данас налазе у
Републици Северној Македонији заслужан је мој покојни професор др
Иван М. Ђорђевић. Моја генерација је студирала по старом систему,
слушали смо предмете две године пре но што бисмо излазили на испит.
Остају упамћена предавања и вежбе код покојног професора, семинарски
радови, његове исправке, духовити коментари ако бисмо као студенти
негде погрешили. Никада нећу да заборавим када сам на консултацијама
19. децембра 2002. године, поставила једно питање у вези са архитектуром
и сликарством Љуботена. Тада ми је професор рекао да би Љуботен као
тему требало да узмем за дипломски рад. Професор се упокојио 2004., а
мене је дипломски рад ипак одвео на неку другу страну, на архитектуру
космајских манастира на које се неретко враћам. Међутим, пошто сам
врло рано почела да објављујем радове, одмах након дипломирања 2005,
мој први приказ књиге тицао се управо архитектуре храмова у Скопској
Црној Гори. Реч је о књизи покојног академика Војислава Кораћа
,,Споменици монументалне српске архитектуре XIV века у Повардарју“,
која је објављена 2003. године. О настанку те књиге говорила ми је

госпођа Александра Шкорић, историчар уметности и библиотекар у
Библиотеци Одељења за историју уметности, код које сам била
демонстратор приправник. Радо сам прихватила њену сугестију и
написала приказ. Када је тај приказ изашао из штампе почетком маја 2006.
године, аутор књиге академик Војислав Кораћ, потражио ме је у
Библиотеци Одељења за историју уметности. И данас се сећам тога дана.
Професор који је тада имао 82 године тихим гласом је питао у препуној
читаоници ,,Ко је Јасмина Ћирић?“. Као неко ко је у том тренутку већ био
уписан на магистарске студије, била сам изненађена да ме аутор књиге
тражи, помислила сам да сам можда написала лош приказ. Посебно јер
сам била почетник, дакле то није био приказ неког ко је доказан у
историјско-уметничкој дисциплини, помислила сам да нешто нисам добро
урадила. Међутим, професор је поново питао све студенте у читаоници
,,Ко је Јасмина Ћирић?“. Подигла сам руку и јавила се. Професор Кораћ је
пришао, руковао се и захвалио на лепо написаном приказу и замолио ме
да са њим пођем у Хиландарски одбор САНУ. И видите, тог дана сам, као
израз захвалности, добила од њега драгоцен дар: сепарате свих његових
текстова које је икада објавио. То је било у том тренутку као да је
поклонио ковчежић са драгоценостима који чува неко давно прошло
време. Питала сам га како да му захвалим на таквом поклону. Тада ми је
рекао нешто што ћу заувек памтити: ,,Ви ћете узвратити тако што ћете
наставити да пишете о овим црквама из књиге о Повардарју. Можда моји
студенти и ја нисмо успели у потпуности да разумемо све, али Ви ћете
наставити и тако узвратити“.
Тако је и било. Време је показало да је већи део мојих радова уистину био
у вези задужбина које се налазе у Македонији, а да се у радовима
разматрају нека мање заступљена питања везана за тумачење и
разумевање архитектуре 14. века.

Зборник „Свети краљ Милутин и његово доба: историја, књижевност,
уметност“ представљен је на последњем Сајму књига у Београду, а
један од говорника били сте и Ви. Какво је било интересовање и
какви су Ваши утисци са промоције?

Познато је да се промоције на Сајму књига организују тако да могу
трајати до 45 минута, нарочито у сали у којој смо представили Зборник, а
то је сала ,,Иво Андрић“. Посебно велику част указао нам је и Епископ
шумадијски господин Јован који је својим присуством и поверењем заиста
увеличао промоцију. Присутнима су се обратили протопрезвитер др Зоран
Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у

Београду; протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић, редовни професор
ПБФ у Београду и Главни и одговорни уредник ИК "Каленић"; ђакон др
Ивица Чаировић, ванредни професор ПБФ у Београду и један од дванаест
рецензената Зборника и моја маленкост. Модератор је био др Зоран
Недељковић, директор Патријаршијске библиотеке. Промоцији је
присуствовао и коуредник овог дела, протопрезвитер др Србољуб
Убипариповић, ванредни професор ПБФ у Београду.
Жао ми је што нам време није допустило да се већи број рецензената
обрати јавности. Наиме, Зборник је рецензирало чак дванаест научних
делатника, што је резултат разноликости тема које су заступљене. Било је
заиста много заинтересованих за куповину књиге, посебно јер је реч о
књизи која има 879 страна, више од 200 фотографија, 43 научна рада, од
чега је 19 на енглеском језику. Уз захвалност СКИЦ Спона која је
конференцију произвела у онлајн формату, нарочито сам захвална
телевизији Архиепископије београдско-карловачке, тв Храм, јер су
промоцију Зборника снимили, као и Радио Слово Љубве. Реч је о
медијима који су уистину на директан начин указали подршку одржавању
конференције, али и промовисању тематског Зборника, што је значајно,
нарочито у данашњим временима када и култура и све што инсистира на
идентитетском елементу бивају маргинализовани.

Најавили сте да би логичан след био и представљање Зборника у
Скопљу, одакле је и све почело Међународним научним скупом.
СКИЦ Спона и уредништво часописа „Слово“ је као и 2021. године
неко ко би радо подржао ту Вашу идеју. Какво интересовање
очекујете и да ли сте можда размишљали да Зборник представите и у
другим градовима Северне Македоније?

До сада нисам најавила, али за Слово нека буде први пут објављено:
очекује се да ће Зборник радова бити представљен уочи Савиндана најпре
у Крагујевцу, седишту издавачке установе ,,Каленић“ при Епархији
шумадијској СПЦ. У оквиру промоције биће одржано и предавање ,,Свети
Краљ Милутин и његово доба“. Тек након крагујевачке промоције, очекује
се промоција и у храму Св. Марка у Београду, трудом Савеза српских
сокола. Склона сам уверењу да би требало организовати промоцију и у
Скопљу. Такав позив би ме изузетно радовао. Доћи на место одакле је
емитовано тридесет сати научног ,,програма“, упркос свим искушењима и
препрекама. Из Скопља је кренуло, а књига ће се, ако Бог да, макар
символике зарад, у Скопље ,,вратити“. Из Скопља у свет!

Имајући у виду да годинама апелујете на не тако сјајно стање српске
средњовековне сакралне баштине у Северној Македонији, сматрате
ли да ће овај Зборник додатно подстаћи надлежне институције да се
интензивније ангажују на њиховој заштити, наравно, заједно са
колегама из Северне Македоније?

Надам се да ће бити евентуалног подстицаја. Зборник радова поседује doi
бројеве (Digital Object Identifier) за сваку појединачну студију, што значи
да сваком раду може бити приступљено онлајн, те се тако премошћава чак
и евентуални недостатак физичког примерка књиге у некој од библиотека
у РСМ. Будући да више научних прилога управо указује на различите
идентитетске проблеме културне баштине, затим на токове истраживања
неких целина попут цркве Св. Никите у Чучеру, Старог Нагоричина и
других, мишљења сам да би било важно уколико би од стране колега у
РСМ овај тематски Зборник наишао на адекватну рецепцију, а апсолутно
и на потенцијални дијалог или евентуалне допуне и преиспитивања
тумачења. Верујем да само аргументованим дијалогом можемо доћи до
здравог резоновања у оквиру друштвено-хуманистичких наука. Знамо да
је наука сама по себи променљива и померљива, никада не можемо
потпуно рећи све или завршити исказ о неком научном проблему, нема
тачке. Жеља би ми била испуњена уколико би било даљих подстицаја и
сарадње између колега из РС и РСМ, нарочито у области конкретизовања
заштите средњовековног културног наслеђа. Делима, а не речима.

Колико овај Зборник значи очување „тапије“ за припаднике српског
народа из Северне Македоније и да ли се његов значај може
упоредити са оним из 1937. године: „Споменица
двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије 1912 - 1937“,
издатим у Скопљу и под уредништвом чувеног професора Радослава
Грујића.

Паралеле међу двема публикацијама су могуће уколико се узме у обзир
да смо, символике зарад, одабрали датум одржавања конференције тако да
је окончана на дан када се обележава ослобођење Скопља од вековног
непријатеља, дан када су се први пут након више векова поново у Скопљу
огласила звона. Са друге стране, чињеница да смо одржавањем овог скупа
подсетили научну јавност на Скопље и његове важне везе за време краља
Милутина, а свакако и краља Стефана Дечанског, може представљати
важну повезницу са радом свих оних научних делатника захваљујући
чијем труду и раду данас располажемо подацима који су изгубљени на

самом терену. Било би ми драго уколико би овом публикацијом српски
народ у Македонији боље разумео и препознао колико баштини време
краља Милутина и колико је потребно (са)чувати све оно што је остало до
наших дана. Наша прошлост кроз фреске и архитектуру може да
,,засветли“ опет. У чуда наше прошлости треба веровати!“, закључује доц.
др Јасминоа С. Ћирић у разговору за „СЛОВО“.

Милош Стојковић