На скопској промоцији Вашег „Београдског акварела“, крајем јануара ове године у СПОНИ, загонетно сте најавили настајање новог дела. Сада знамо да је то роман „Епитаф за глумца“. Док роман не стигне до Скопља, на нама је да претпостављамо да се ради о биографској, аутобиографској или о фиктивној причи. Ипак, Ви у прологу књиге апелујете на читаоце да не робују форми тражећи аутентичност. Управо, због тога – шта у животу Љубице Кубуре значи овај „епитаф глумцу“? Стварност или машту?
- Сматрам да књижевна истина превазилази стварност и њене судеонике и настоји да се приближи универзалним законитостима које потом опстају као поука, лишена патетике, лицемерја и осталих девијација правог живота. Зато сматрам да читалац увек мора трагати за суштином, све остало је само приземни нагон за интригом, односно пуким задовољењем знатижеље, која нас одвраћа са правог пута. Људи могу бити немилосрдни уколико у вашем делу открију ваше личне слабости. Зато је важно да уз помоћ литературе научимо да будемо сурови пре свега према сопственим слабостима и недостацима.
„Епитаф за глумца“ је свој први сусрет са читаоцима имао на Београдском сајму књига, у изобиљу литературе познатих и непознатих писаца, амбициозних и случајних... Колико је тешко у мору свачега изборити се за своје место под сунцем? За читаоца више на својој страни?
- Изразито је тешко изборити се за своју књигу у времену када читаоци не верују много домаћим писцима, када људи генерално мало коме верују, када живот протиче незаустављивом брзином, када се најмање има времена за одушак уз књигу која отвара многа питања и захтева пажњу и нежност. Ипак, човек не сме ни у чему што чини да има садашњост као оријентир. Ми стварамо за вечност и када се то има на уму, онда су све ове потешкоће само ситнице које се морају занемарити.
Ако је „Београдски акварел“ као литерарни првенац био инцидент, а „Епитаф за глумца“ потврда Вашег талента за писање, онда би следећи урадак дефинитивно могао да се схвати продужетак породичне традиције, знајући да је Ваш отац Ристо, осим што је био врхунски новинар, био и изузетан песник. Верујем да је имао пресудан утицај да кренете тим корацима?! Шта сте научили од оца?
- Од оца сам научила да таленат не значи ништа, уколико човек непрекидно не ради на себи. Научила сам да писац мора више да чита него што пише, да је потребно непрекидно да бруси своје речи док не дође до пожељне перфекције. И да је добар песник, увек пророк.
У освртима на роман, у интервјуима које сте дали, често цитирате прослављеног Андреја Тарковског и његово поимање и помињање среће. Верујем да је и Вама туга много бољи покретач креативности од среће. Како и када пишете? Постоје ли неки мале личне мантре да инспирација крене, или вас и без повода увек нађе?
- Инспирација је заиста једна „отрцана фраза“. У њој нема суштине. Зато ћу морати да поменем Џојса и оне тренутке у којима је писац изложен „зрачењу душе“, нечему далеко смисленијем и дубљем од надахнућа. То је Достојевски дефинисао као силазак „Духа светог“. Писање је молитва. Зато ја пишем сабрана, у тишини, ноћу, када ми се све оно што постоји и вечно спава, обраћа у свом бескрају.
Део живота, у специфичном времену короне, провели сте у Скопљу. А, град Скопље и Срби у њему имају специфичну везу која сеже све до Срба из двадесетог века, који су се родили у Скопљу, или су њему дали најбољи део себе, као предратни градоначелник Јосиф Михаиловић који је модернизовао једну касабу, какав је био град после вековне владавине Турака. У којој мери је вашој причи Скопље драго и важно?
- Сигурна сам да ме је некакво чудно провиђење довело у Скопље. Осећам да мој живот у Скопљу није био последица пуке случајности, већ да је постојао разлог што сам у њему боравила и што му се и даље враћам. Почела сам да пишем своју причу о овом граду и настојаћу да је не завршим у скорије време. Најлепше је пустити да се импресије умножавају…
Иван Бећковић
фото: Ема Беднарж
