Уз кратке црте из његове биографије и рад, Бранислав Матић није крио емотивно надахнуће.
На жалост, Јован Пејчић, који је требао да додатно обоји портрет аутора на СПОНИНОЈ промоцији, због болести није могао да допутује, али су његове речи и запажања прочитане публици у Куманову.
Милутин Станчић је говорио о песмама Бранислава Матића, освртом на Острво. Издвајајући кључне речи Збирке - мит, мистика, метафизика. Аутор као оствро наде. Аристократа духа. Човек међу рушевинама. Његовом тишином се свет исљељује. Унутрашњи погледи дубљих димензија..
Аутор се пре блока песама захвалио публици на присуству:
-Најпре хвама свима што сте ту, захваљујући мојим домаћинима обишао сам низ важних тачака сакралне географије нашег народа у северном делу Северне Македоније. Испуњен сем неком мешавином поноса и велике туге. Дивим се свима вама који тако лако са спокојном ведрином носите бреме које вам је запало да носите по неком историјслом удсуду. У овим тешким временима у високој ноћи света наш народ мора показати величину умећем снагом чекања; ко буде умео да сачека до краја - победиће.
Наравно, чекати не значи седети и не радити ништа, да би чекање имало смисла мора се учинити оно што чине они који су мене угостили овде. Много јачати, волети, рађати и онда ће ствари доћи на своје место. Нећу ја о томе вама говорити више о томе, јер ви то знате боље од мене. Ја бих желео да срж онога што говорим буде поезија. Као уводну тачку блока поезије Матић је читао песме из збирке: Благослови (Ситна књига), (У Троноши пред устанак), (Опомена на Гучево)...
Према свим знацима времена ми живимо о цикличном кретању времена у крајњем стадиону епохе таме, о којима су нам говориле древне филозофије сакралне географије: Кали југа, или на нашем - каљуга, све ове терете које осећамо у животима и заједницама којима припадамо морамо подразумевати. Уморан сам од већ изнетих прича коју нису умели чути.
У рушевинама Југославије се праве модели и преседани за оно што ће се дешавати у Украјини. Данас када се пред нашим очима дешава та велика словенска трагедија и када смо пустили да се Армагедон дешава на нашој територији, у срцу православног словенства, тешко јесте на цивилизациској основи.
Ми присуствујемо крају трећег западног цилуса европске цивилизације и свим драмама, ми не можемо постављати светску владу, не одређујемо спољну политику трилатералне комисије. Ми можемо радити у нашим животима оно чиме се бавимо. На начин најбољу могући, као да од нашег рада зависи судбина народа и отаџбине, закључио је Матић.
