Станковић је рођен 26. марта 1892. године у Зајечару. Након школовања у Неготину и Београду, студије природних наука започео је на Универзитету у Београду, а наставио их је у Француској, где је 1921. године докторирао зоологију на Универзитету у Греноблу. Његова истраживања била су усмерена на морфологију, исхрану и биологију слатководних риба, као и на паразитске организме, што је представљало важну основу за његово касније бављење лимнологијом. По повратку у земљу започео је универзитетску каријеру на Филозофском факултету у Београду, где је 1934. године стекао звање редовног професора зоологије. Исте године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, док је за редовног члана Српске академије наука изабран 1946. године.
Посебно место у његовом научном раду заузимало је Охридско језеро, од његове прве научно-истраживачке посете 1922. године, чија су старост, изолованост, специфични еколошки услови и богатство ендемичних и реликтних организама пружали изузетне могућности за проучавање еволутивних и еколошких процеса. Охридско језеро, најстарије у Европи, чија се старост процењује на око 4 милиона година многи сматрају „музејом живих фосила“, као један од највећих природних споменика Европе, великог реликтног значаја и великог броја реликтних врста. Охридско језеро је највеће језеро из десадерске групе егејских језера, у јадранском морском сливу.
Лежи на висини од 693,17 метара, макс. дужие 30,372 км и ширине 14,4 км. Волумен језера износи 58,64 км3, а у време ретензије 83,61км3. Максимална дубина језера је 288,7 м, средња 163, 71. Површина језера у оквиру граница Републике Северне Македоније (РСМ) је 249 км2, а укупна 967 км.2. Карактерише га велика прозирност воде, више од 21 м, што омогућава велику биолошку разноврсност. Најбогатија врела из којих се Охридско језеро снабдева водом су код манастира Св. Наум, Биљаниних извора, Беј бунара итд.
Охридско језеро поседује карактеристике биолошког „музеја живих фосила“, што у великој менри може захвалити својој географског изолованости и повољним хидрографским условима. У њему су забележани око 212 видова ендемичних (јединствених) организама (182 животињских), од којих део њих поседује неизмењене биолошке форме од периода терциера до данас, као што су ендемски сунђер, врсте пужева (од којих су 86% ендемични), неколико реликтних врста глиста, охридска пастрмка (Салмо летница), белвица (Acantolingua ochridana) и други видови риба са ендемским карактером, као и већи број реликтних видова алги (најбројније су дијатомеите). Како је приликом оснивања Хидробиолопке станице 1935. г. највећи акценат био на проучавању језерских пастрмки и њиховом вештачком приплоду (мресту), напоменућемо да у Охридско језеро поседује аутохтоне врсте из 4 фамилије кичмених риба: Salmonidae, Cyprinidae, Cobitidae Anguilidae, међу којима се посебно истичу врсте пастрмки: Salmo letnica (Karaman) - охридска пастрмка и Acantholinqua ochridana – охридска белвица.
Препознајући научни значај овог језера, Станковић се залагао за оснивање сталне истраживачке установе која би омогућила континуирано праћење његових природних карактеристика и организовано проучавање живог света. Ова иницијатива остварена је 1935. године оснивањем Хидробиолошке станице у Охриду, која је постала први и најстарији научно-истраживачки лимнолошки центар на Балкану.
Као једна од главних иницијатива за коначно отварање Хидробиолошке станице у Охриду, али и промовисање богатства живог света слатководних вода, посебно уникатног Охридског језера, послужиће и организовање Седмог међународног лимнолошког конгреса 1934. године, чији је домаћин те године била Краљевина Југославија и град Београд. Међународна организација за теоријску и примењену лимнологију је домаћинство југословенској краљевини доделилу управо због угледа и рада проф. Станковића, који је скоро од њеног оснивања (1922) у Лозани био југословенски делегат. Приликом одржавања Конгреса, 70-ак светских лимнолога је између осталог посетило и Охридско језеро, као и тада још увек недовршену Хидробиолошку станицу крај Биљаниних извора и крајбрежја језера, чиме су имали прилику да се лични увере у биолошки, еколошки и лимнолошки значај Охридског језера, али и да дају стручне савете и упуте о тада најсавременијем раду будуће станице, организацији мрестилишта, порибњавања језера, биолошке контроле и економске експлоатације рибљег фонда. Управо је ова посета учесника светског лимнолошког конкреса Охридском језеру и ХБС била и кључна за надлежне из Пољопривредне управе Краљевске банске Управе Вардарске бановине, да уз стручну помоћ Универзитета у Београду и проф. Станковића, Хидробиолошка станица коначно буде пуштена у рад 1935. године.
Зграда Хидробиолошке станице подигнута је у непосредној близини Охрида, на обали језера, у природном окружењу погодном за научна истраживања и узгој рибље млађи. У њеном саставу налазиле су се биолошке лабораторије, библиотека, просторије за научне раднике, рибарског мајстора и административно особље, као и посебно уређено мрестилиште. Лабораторије су биле опремљене инструментима и прибором неопходним за хидробиолошка испитивања, док је мрестилиште представљало важан део практичне делатности установе.
Од самог почетка Станица је имала двоструку функцију — научноистраживачку и рибарско-привредну. Њен рад био је усмерен на проучавање биолошких особености Охридског језера, испитивање рибљих популација, утврђивање услова за рационално искоришћавање рибљег фонда и развој вештачког размножавања охридске пастрмке. Посебна пажња посвећивана је испитивању састава и бројности рибљих врста, њихових станишта, начина исхране, размножавања и миграција, као и утврђивању мера за очување и обнављање рибљих популација.
Први значајни резултати остварени су већ током 1935. године, када је у мрестилишту успешно започет вештачки узгој охридске пастрмке. Током зиме 1936. године произведено је приближно 1,5 милиона комада икре, док је 1937. године број произведене млађи премашио четири милиона јединки. Ови резултати указивали су на значај Станице за развој организованог рибарства и примену научних сазнања у очувању и обнављању рибљег фонда Охридског језера.
Поред практичних активности, Станица је од почетка развијала интензивну научну делатност. Током 1935. године у њој је боравило дванаест страних научника, углавном из Енглеске, што сведочи о раном међународном интересовању за истраживања Охридског језера. Значајан допринос научном угледу установе имала су и истраживања Синише Станковића, чији су радови о лимнолошким особеностима језера представљали важну основу за даља проучавања. Поред њега, у Станици су спровођена и друга хидробиолошка и рибарско-биолошка истраживања, чиме су постепено проширивани њени научни капацитети.
У почетном периоду рада посебно је наглашавана потреба за рационалним управљањем рибљим ресурсима. Истраживања су обухватала утврђивање минималних величина риба дозвољених за излов, проучавање мрестилишта, анализу улова и испитивање утицаја различитих начина риболова на рибље популације. Истовремено су разматрана питања заштите појединих врста, укључујући и специфичности животног циклуса охридске пастрмке. Циљ ових истраживања био је успостављање научно заснованих мера које би омогућиле одрживо коришћење природних богатстава језера.
Иако је Станица већ у првим годинама постојања постигла запажене резултате, њен рад био је праћен и одређеним организационим и кадровским ограничењима. Посебно је истицан недостатак стално запосленог стручњака за рибарску биологију, који би се континуирано бавио испитивањем рибљег фонда и применом добијених резултата у пракси. Упркос овим тешкоћама, установа је постепено изграђивала положај важног научног центра, чији је значај превазилазио локалне и регионалне оквире.
Оснивањем Хидробиолошке станице у Охриду створени су институционални и материјални предуслови за трајно проучавање једног од најзначајнијих слатководних екосистема Европе. Њен рад представљао је пример повезивања универзитетске науке, државне управе и привредних потреба, док је научна делатност професора Синише Станковића имала кључну улогу у њеном настанку и афирмацији. Већ током првих година постојања Станица је стекла међународну препознатљивост и поставила основе за даљи развој хидробиолошких истраживања, који ће се наставити и у послератном периоду, њеним прерастањем у Хидробиолошки завод.
Теоријске основе његовог приступа екологији биле су изложене и у научним публикацијама, међу којима се издваја књига Оквир живота из 1933. године. У овом делу Станковић је разматрао основне принципе односа живих организама и њихове средине, наглашавајући међузависност природних процеса и неопходност целовитог проучавања екосистема. Ова схватања имала су непосредан значај за његов рад у области лимнологије и за обликовање научне концепције на којој се заснивала делатност Хидробиолошке станице у Охриду.
Хидробиолошка станица у Охриду стога представља једно од најзначајнијих наслеђа академика Синише Станковића. Њеним оснивањем успостављена је трајна веза између научних истраживања, институционалног развоја биолошких наука и потребе за очувањем природних вредности Охридског језера. Истовремено, њено оснивање сведочи о значајној улози коју су српски и југословенски научници имали у развоју научноистраживачких институција на простору данашње Северне Македоније током међуратног периода.
Припреме и оснивање БХБС у Охриду 1935. године
Иако први писани подаци о Охридском језеру потичу из средине XIX века, када су постављени и темељи лимнологије као научне дисциплине, оснивање Хидробиолошке станице означило је прекретницу у његовом систематском истраживању. Успостављањем ове установе створени су неопходни услови за континуирано проучавање јединственог језерског екосистема, посебно његове богате флоре и фауне, коју одликује велики број ендемичних и реликтних врста.
Оснивање Хидробиолошке станице у Охриду 1935. године представљало је значајну прекретницу у развоју лимнолошких истраживања и организованог проучавања слатководних екосистема на простору Краљевине Југославије. Иницијатива за њено оснивање проистекла је из потребе за систематским истраживањем Охридског језера, његовог богатог живог света и унапређењем рибарства. Посебну улогу у реализацији ове идеје имао је професор Београдског универзитета др Синиша Станковић, чија су дугогодишња лимнолошка истраживања и научни резултати допринели препознавању значаја оснивања сталне научне установе на обали језера.
Према савременом опису рада Станице, њено оснивање било је резултат вишегодишњих настојања, при чему су важну улогу имали и представници рибарске струке. Средства за изградњу и опремање обезбеђена су првенствено из прихода које је држава остваривала од риболова на Охридском језеру, на основу одредаба српског Закона о риболову из 1911. године. У организационом погледу, Станица је била банска установа повезана са Зоолошким заводом Београдског универзитета, док су њен рад и материјално функционисање подржавали Министарство пољопривреде и Краљевска Банска управа Вардарске бановине.
Зграда Хидробиолошке станице подигнута је у непосредној близини Охрида, на обали језера, у природном окружењу погодном за научна истраживања и узгој рибље млађи. У њеном саставу налазиле су се биолошке лабораторије, библиотека, просторије за научне раднике, рибарског мајстора и административно особље, као и посебно уређено мрестилиште. Лабораторије су биле опремљене инструментима и прибором неопходним за хидробиолошка испитивања, док је мрестилиште представљало важан део практичне делатности установе.
Од самог почетка Станица је имала двоструку функцију — научноистраживачку и рибарско-привредну. Њен рад био је усмерен на проучавање биолошких особености Охридског језера, испитивање рибљих популација, утврђивање услова за рационално искоришћавање рибљег фонда и развој вештачког размножавања охридске пастрмке. Посебна пажња посвећивана је испитивању састава и бројности рибљих врста, њихових станишта, начина исхране, размножавања и миграција, као и утврђивању мера за очување и обнављање рибљих популација.
Први значајни резултати остварени су већ током 1935. године, када је у мрестилишту успешно започет вештачки узгој охридске пастрмке. Током зиме 1936. године произведено је приближно 1,5 милиона комада икре, док је 1937. године број произведене млађи премашио четири милиона јединки. Ови резултати указивали су на значај Станице за развој организованог рибарства и примену научних сазнања у очувању и обнављању рибљег фонда Охридског језера.
Поред практичних активности, Станица је од почетка развијала интензивну научну делатност. Током 1935. године у њој је боравило дванаест страних научника, углавном из Енглеске, што сведочи о раном међународном интересовању за истраживања Охридског језера. Значајан допринос научном угледу установе имала су и истраживања Синише Станковића, чији су радови о лимнолошким особеностима језера представљали важну основу за даља проучавања. Поред њега, у Станици су спровођена и друга хидробиолошка и рибарско-биолошка истраживања, чиме су постепено проширивани њени научни капацитети.
У почетном периоду рада посебно је наглашавана потреба за рационалним управљањем рибљим ресурсима. Истраживања су обухватала утврђивање минималних величина риба дозвољених за излов, проучавање мрестилишта, анализу улова и испитивање утицаја различитих начина риболова на рибље популације. Истовремено су разматрана питања заштите појединих врста, укључујући и специфичности животног циклуса охридске пастрмке. Циљ ових истраживања био је успостављање научно заснованих мера које би омогућиле одрживо коришћење природних богатстава језера.
Иако је Станица већ у првим годинама постојања постигла запажене резултате, њен рад био је праћен и одређеним организационим и кадровским ограничењима. Посебно је истицан недостатак стално запосленог стручњака за рибарску биологију, који би се континуирано бавио испитивањем рибљег фонда и применом добијених резултата у пракси. Упркос овим тешкоћама, установа је постепено изграђивала положај важног научног центра, чији је значај превазилазио локалне и регионалне оквире.
Оснивањем Хидробиолошке станице у Охриду створени су институционални и материјални предуслови за трајно проучавање једног од најзначајнијих слатководних екосистема Европе. Њен рад представљао је пример повезивања универзитетске науке, државне управе и привредних потреба, док је научна делатност професора Синише Станковића имала кључну улогу у њеном настанку и афирмацији. Већ током првих година постојања Станица је стекла међународну препознатљивост и поставила основе за даљи развој хидробиолошких истраживања, који ће се наставити и у послератном периоду, њеним прерастањем у Хидробиолошки завод.
Милош Стојковић
докторанд, Универзизет у Београду, Филолошки Факултет, Модул култура
ел.пошта: stojmil88@gmail.com
