Међутим, његово стваралаштво јесте и тематски и књижевноисторијски одређено простором Старе и Јужне Србије, који у књижевноисторијском смислу остаје „нераскидиви део целокупне српске књижевности, […] један извор и водоток који се улива у главну српску књижевну матицу богатећи је многоструко.ˮ[1] У мери у којој је издвојени простор тематско-мотивски и језичко-стилски обликовао дело Анђелка Крстића, он је допринео развоју књижевности тога простора, нарочито жанра старосрбијанске приповетке.[2] У интегралном стваралаштву Анђелка Крстића указано је на печалбарство као „опседантну темуˮ[3] његовог стваралаштва, прецизно су издвојене његове фазе – „уметничко зрење и афирмацијаˮ[4], приповедни кругови (круг фолклорних приповедака, приповетке с мотивима зулума, муслиманске приповетке, социјалне приповетке, приповетке с родољубивим мотивима, печалбарске приповетке)[5] и истакнут је капиталан значај романескног остварења Трајан у Крстићевом стваралаштву. У погледу Крстићевог наративног поступка, указано је на технику „епског приповедањаˮ, приповедачке функције, обликовање јунака и композицију приповедака[6], а сам наративни свет Крстићевог дела окарактерисан је као „идеализована слика прошлостиˮ[7] и „епопеја једног времена и људи у њемуˮ.[

Међутим, приповедни поступак Анђелка Крстића ту, бахтиновски речено „далеку сликуˮ епског света Старе Србије чини ближом: савремени читалац у сусрету са Крстићевим делом парадоксално (или не?) природно, уроњено, неосетно превазилази „епску дистанцуˮ и разоткрива тамне, а чудесне кутове тог света јер простор у делу Анђелка Крстића много је више од топонима и других географских одредница. И нимало случајно оглед већ насловом улази у дијалог са чудесном кутовима Григорија Божовића и скривеним наративима[1] прозе периода реализма који су у то нама далеко време остали скривени њима савременим читаоцима, као ковчег који треба откључати методологијом потоњег, новог времена која ће потрети парадокс у интегралном. И заиста, у интегралном приступу књижевном делу Анђелка Крстића, појединачно је остало скривено у општем, а значења скривена у тамним кутовима његове прозе савременом читаоцу могу се учинити чудесним, надасве намерним јер читањем усмереним ка детаљима текста, значењски нијансираним просторима и осетима, изостављеним именовањима и експлицираним неодређеностима, деиктикама, стичемо утисак да је тај наративни „вишакˮ и тамни кутак заправо Крстићев аманет читаоцу да у „шетњи кроз његову наративну шумуˮ[2] застане, ослушне, урони у тамо. Тек ту, у наративном свету скривеном у детаљима реалистичке прозе, Крстићево дело постаје интегрално.

Он у Крстићевим делима много је више од показне заменице истакнуте курзивом; то је „капијаˮ ка друштвено-културном наративу, типском (типичном), а интимно и психолошки дубоко проживљеном. У овом „знакуˮ сублимирани су лик, простор и време, чији је темељити именитељ одсуство. По правилу Крстићевог наративног света, то лице – простор припада виртуалној, а повлашћеној димензији света приче; јунаци се према њему односе с пијететом. Он и све његово читаво је пространство изаткано од неизереченог и неизрецивог; једина спона са њим је поглед и обрис његових широких леђа која се не осврћу. Он је много више од књижевног лика; у свом одсуству живо је присутан у грађењу наративног света Крстићевог дела. И, што је карактеристично, и када је у неповрату, он, физички удаљен од света, једина је његова искра. У појединим Крстићевим делима („Вечито дужниˮ), наведена показна заменица се удваја, конотирајући не само одсутним – блиским, већ и одсутним – страним, као у наративу о војнику ослободиоцу који је преваром иницирао погибију Трпка Мирческог, који долази из вихора „тмоластих облакаˮ[3], уведених у свет приче иницијалним описом. Удвајање, као општа карактеристика Крстићевог приповедног поступка, на рефлектује се и у домену блискости: њен печалбар, заправо је њен заостали на печалби, што се даље грана у паралелни фабуларни ток печалбарског распусног живота („Печалбарова женаˮ). Те „измештенеˮ печалбарске просторе Влашке насељавају „далекаˮ (страна) бића („оноˮ), ликови Трајковици неприродних, недокучивих, непојмљивих наратива. Међутим, иза њиховог постваривања (ословљавање малтерџике „ономˮ и „онимˮ) открива јасан и недвосмислен систем вредности „печалбарове женеˮ, Трајковице, јединствене јунакиње Крстићевог наративног света. Неименовање зла није чаробна формула спасења у Крстићевим причама; међутим, Крстићеви јунаци (јунакиње) страдају неоскврњени злом. Зло руши све до темеља тога, нама наизглед далеког, херојског света у коме су јунаци доследни својим идеалима, али темељ остаје сила отпора и градус више ка том „далекомˮ свету. Са темеља видимо широк хоризонт тога света.

Тамном кутку Крстићевог наративног света припада „лошоˮ („Печалбарова женаˮ), неименовано, далеко, а јунаку нимало страно. Лошо је, али се не да лошо мислити. Симбол такве борбе дагнања и неименовања је лик младе Трајковице, печалбарове жене. Он, „становникˮ другог места, ипак остаје део њеног, Трајковичиног света темељеног на његовом огњишту. У заменици он сублимирана је сва нада Крстићевог епског света:

„Боже, причувај ми ово – прекрсти се Трајковица и загрли малог Стевана, а из влажних очију откидоше се крадом неколике капље и падоше на његову главицу. 

– Мама, болан тата, мама, – болан? – пита дете и обисну јој се око врата.

– Болан, чедо, болан!...ˮ[4]

Међутим, и ово финале приповетке „Печалбарова женаˮ наизглед је у знаку наде; у одређењу сина деиктиком, скривен је рукавац – наставак ове приче о блиским – далеким и неизвесним судбинама.

У свету Крстићевог наратива све је изокренуто, сем система вредности; виши простори – небо, гора, даљина нису повлашћени, већ тамни, сеновити, простори несреће. Таква је и Јабланица, одевена у хаљину црну од „густог хлада гранатих букаваˮ[5] („Отмицаˮ), окићена незнаним гробовима, увек са местом више; она је тамница склава, човека сведеног на материјално и функцију, у пренесеном значењу утамниченог душевног бола. На лиминалној позицији града, још једне хетеротопије Крстићевог дела, гора од места иницијације постаје искључиво место страдања јер Крстићеви јунаци ову границу никада не прелазе; тачније, не желе је прећи. Са гором се „венчаваˮ и запрошена Биљана, бирајући да на том лиминалном простору одбрани оно што је њено, овде, постајући и сама склав бола и туге своје млађе сестре Јане. Град је симболички топос несреће у Крстићевом делу; настањују га сенке – арамије, Турци и други бројни непријатељи тамошњег македонског живља и живота самог. Пут до града раван је голготи; останак на своме – неизвестан. Једино извесно је гора – сусрет и борба за своје, при чему ова заменица конотира животом/опстанком саме породице, огњишта. У гори чак и сунце постаје оно, далеко, неодстижно, маштано.  

Наратив скривен у игри речи(ма) на самом крају приповетке „Покојни Алија луларˮ читаоца враћа њеној претпричи, дајући тиме и самом расплету ново значење. У  шапутању наводно неразумљивих речи „Али-не-ја… Или-ја… јаˮ[6], у Алијином – Илијином бунилу налазимо мотивацију његових поступака, реторике, страха. Отискујући се са овог рукавца на сам крај приче, приповедачев коментар да „покојни Алија, лулар, може мирно да спаваˮ[7] разумемо у правом, ироничном значењу. 

У приповеци „Јове наполичарˮ налазимо изузетак у семантизацији просторних одредница тамо и овде, односно горе и доле. Тамо, горе, Дебар, огољени је простор пркоса и бунта „наших моћних планинацаˮ[8]. То је приповедачев повлашћени, блиски хронотоп и аутентизовани свет приче. Равница је свет наполичара, постварених бића, „укипљенихˮ, непомичних, обамрлих. Планина је звук, равница је тишина „уста закључаних гвоздених вратанца која се ретко отварају да пропусте само ону мисао што се пречистила у казану мерилишту где се родилаˮ[9].  И приповедач је атипичан у свету Крстићевог наратива: у мотивацији његовог доласка у Манастир Свих Светих („паде ред на мене да одем […] да се састанем и договорим са игуманом […] о припреми канала за наше ноћне планинцеˮ[10]) скривена је његова жеља да проговори гласно и јетко о човеку који у одсуству борбе, жеље и мисли о будућности престаје то бити. И сам Јове наличје је Крстићевог херојског света, сакривен, обесправљен у мемљивом тамном кутку плодне равнице, доприносећи изразитијем контрасту и трагичнијој судбини од оне у тамним просторима лошог, али борбеног. Са приповедачем наведене приче кореспондира наратор дела „На Бајрамˮ. Оба приповедача су на лиминалној позицији света приче коју приповедају; могло би се рећи да приповедним ја омеђују и учвршћују своју позицију у-изван приче коју нам преносе. Њихов наратер, „критички посматрачˮ,[11] јасно је оцртан идеолошким, интенционалним и филозофским коментарима. Попут Сремчевог Ибиш-аге, и Ахмед Мустафа је заостали други у овом свету који све мање бива стран, и све ближи самом тлу са којег приповеда наратор приповетке „На Бајрамˮ. Укрштај просторȃ у овој причи нимало случајно дешава се у песми, придајући јој симболичку функцију: стихови низамске песме „Жали ме, мајко, плачи ме, црни ме низам писаје!ˮ, певани „брже, жустрије, осетљивијеˮ („На Бајрамˮ),[12] гласом који услед отвореног прозора постаје звонкији, самом Ахмеду, приповедачевом домаћину, бивају неразумљиви. Ту, „у кућиˮ удвајају се простор, време, адети; Ахмед остаје с оне стране заптивене завесе; глас продире овде, чинећи друге другим(а).

Приповетка „Три цванцикаˮ, пак, у целости се обликује у тамном тамо; у тамном које се упризорило и у самим људима. Цела ова приповетка, тематски и вредносно блиска најбољим Кочићевим приповеткама[13], одвија се у хронотопу болести и смрти: у мемљивој соби, олујној снежној ноћи, у тамном кутку куће, у дрхтају, бунилу и ропцу. Тамни простори упризорили су се у младим изданцима, секући их и прекрајајући им ђердан у погребни венац. Три цванцика са бабиног невестинског ђердана не звече, а одјекују сваким тупим ударцем земље о телеса унуке Невенке и унука Божина. Нечастивим тамним просторима не успевају се отети ни носиоци имена трајања (Трајко, Трпко, Невенка, Божин, Трајан…). Хронотоп прага у последњој сцени приповетке потире границу два света и спаја ништавило са смрћу. „Венчањеˮ просторȃ неживота парадоксално се одвија као свечани чин, уз молитвену песму „Свјати Божеˮ за покој не једне душе, већ једног света.

И лирски записи Анђелка Крстића материјализују и симболизују простор. У том погледу репрезентативна је „Мајкаˮ, приповетка на граници песме у прози, где епоним задобија симболичко просторно значење корена, лика, дома, прошлог, будућег; исходишта, живота у свим својим видовима.

Село у присоју више подножја високе планине са шездесет-седамдесет домова, обрасло шумом и питомим кестеном које опет окружују крш и камењар, собом представља друго место – измештен простор са само једним дугим, непрегледним, у бити неизвесним путем још неизвеснијег повратка. Домови „груписани из страха од зулума, озидани од тврдог материјалаˮ[14] узрастају у храм недогорелог жртвишта. Али та жртва је искра, светлост тог „храмаˮ у тами, на путу ка тамо – простору одсуства које се слути, доживљава и види у утиснутим стопама печалбара, искри сваког дома, жртвенику и жртви. Тамо се носе сећања на кратке, брзо ишчилеле заједничке тренутке; оданде се доносе исте оне, само вредније и за сам живот насушне. У међупростору, путу ка печалби, и из празног простора лишеног свакодневице, а усмереног на рад, враћа се он, бивши печалбар, заборављеног лика и осмеха, али упамћеног погледа као аманета. Ови простори се материјализују и у Трајановом лику.

Жанровско одређење Трајана као романа простора може се наћи у књижевнокритичким текстовима савременика Анђелка Крстића и потоњих истраживача; међутим, сам појам простора и овде, као у укупном Крстићевом стваралаштву, бива обликован поетиком специфичних просторних релација. Трајан је јунак тамних простора, атавистичких, унутрашњих. Начин његове борбе чини га светлим јунаком тамног времена: носећи даљине (Крстићево „тамоˮ, „лошоˮ) у себи, одолева да их собом материјализује. Чувен, виђен, доживљен тамни кутак садашњег и будућег живота села Трпенци, као што називом топонима конотира, остаје и опстаје као вечито поприште. Али сам Трајан, у часу извесне смрти, судбину види неизвесном, на тренутак бољом и другачијом, надајући се снази других за другачије борбе. У том првом и последњем Трајановом монологу на самом крају романа, укрстили су се формално најбољи делови романа, обликом приповедања модернистички и на лиминалној позицији тока свести, са значењски најслабијим сегментима, на граници ламента и аманета, са идеолошки обојеном слутњом будућности. Међутим, гласом који тихне Трајан води одсудну борбу да тамо, лошо, задржи у себи; да упије у себе све тамне кутове и овде остави светлим:

„Овце су сите, целе ноћи целе ноћи скоро пасле по хладовини; чобанбаша је задовољан и вади иза појаса пагур с ракијом, наздравља и додаје најстаријему до струге, а он продужи редом. И одмах се извије песма:

’Месечина обасјава сву планину и рудину;

Стадо пасе, звонцад звече. –

Сви овчари вечерају, млади Пејо не вечера,

Стоји жалан и уплакан:

Изгубио шаран кавел…’

Гласно, из двадесетину здравих грла прочишћавана свежином планинска ваздуха, помешана мирисом разног биља, изједначени у сложан глас.ˮ[15] Песма је, заправо, тле и међа просторȃ романа Трајан и звук је би̏ло његовог света; његово овде.

Имплицитном поетиком, оствареном светом приче комплексних, типолошки различитих, изолованих, укрштених и прожимајућих, реалних, апстрактних и симболичких простора Анђелко Крстић надилази географске и друге периодизацијске одреднице историје књижевности и улази у круг стваралаца дела универзалне уметничке вредности коју, између осталог, потврђује и вишедимензионалан наративни свет скривених, тамних, а чудесних кутова који га чине отвореним за нова читања. Са истог прага где се у Ранковићевом роману назиру путеви скривених етнографских наратива који мењају стратегију читања Сељанке,[16] у Кочићевим приповеткама магични реализам,[17] а у Андрићевом наративу изазов за истраживање савремене концептуализације простора,[18] и, уопштено, отварају могућности новог „искуства и доживљајаˮ[19] прозе српског реализма, осветљава се и отворени далеки, епски свет Крстићевог текста. 

Извор: Мирјана Бојанић Ћирковић (прир.), Анђелко Крстић / Боривоје Јевтић, Нови Сад: Издавачки центар Матице српске, 2024, стр. 9–15.

Проф. др Мирјана Бојанић Ћирковић: „Дело Анђелка Крстића као хроника „увремењеног простора" Старе и јужне Србије“ - Округли сто Културни простор Срба у Македонији, маја 2026.

 [1] Владимир Цветановић, „Основне одлике и развој књижевности Старе Србије крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог векаˮ, Књижевност Старе и Јужне Србије : зборник радова, уредник Владимир Цветановић. Институт за књижевност и уметност, Београд 1997, 11–19.

[2] Владимир Цветановић, „Три развојна периода старосрбијанске приповеткеˮ, Антологија старосрбијанских приповедача 1871–1941, приредио Владимир Цветановић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, 12–14.

[3] Бечејски, Мирјана, „Печалбарство као опседантна тема Анђелка Крстића у роману Трајанˮ, Баштина, св. 20, Приштина – Лепосавић 2006, 45–59.

[4] Према: Константин Костић, „Уметничко зрење и афирмација Анђелка Крстићаˮ, Тетово 1978.

5] Константин Крстић, Књижевно дело Анђелка Крстића, 83–181.

[6] Радивоје Микић, „Композиција приповедака Анђелка Крстићаˮ, Књижевност Старе и Јужне Србије : зборник радова, уредник Владимир Цветановић. Институт за књижевност и уметност, Београд 1997, 85–98.

[7] Радивоје Микић, наведено дело, 86.

[8] Драгомир Костић, „Роман Трајан Анђелка Крстићаˮ, Књижевност Старе и Јужне Србије: зборник радова, уредник Владимир Цветановић, Институт за књижевност и уметност, Београд 1997, 99–105.

[9] Алузија на оглед Драгане Вукићевић, „Скривени наративиˮ, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 63, св. 2, 2015, 505–519.

[10] Алузија на књигу Умберта Ека Шест шетњи кроз наративну шуму, Народна књига, Београд 2003.

[11] Анђелко Крстић, Приповетке, „Наш домˮ – „Librairie L

[12] Исто, 41.

[13] Исто, 100.

[14] Анђелко Крстић, „Покојни Алија, луларˮ у: Одабране приповетке, приредио Миливоје Ристић, Издавачко предузеће „Радˮ, Београд 1954, 103.

[15] Исто, 103.

[16] Исто, 44.

[17] Исто, 45.

[18] Исто, 24.

[19] Типолошко одређење наратера дато је према огледу Снежане Милосављевић Милић, „Типови наратера у српском реалистичком романуˮ, Српска реалистичка прича, Крагујевац 2007, 21-35.

[20] Анђелко Крстић, Приповетке, 345.

[21] Уп. Перо Слијепчевић, „Сељак у мећави – истоветан мотив у приповеткама П. Кочића и Анђелка Крстићаˮ, Јужна Србија, 1939, 61.

[22] Анђелко Крстић, Трајан, „Немањаˮ, Скопље 1932, 4.

[23] Исто, 513–514.

[24] В. Драгана Вукићевић, наведено дело, стр. 506–509.

[25] В. Светозар Кољевић, „Петар Кочић на прагу ’магичног реализма’ˮ, у: Петар Кочић, приредио Светозар Кољевић, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, Издавачки ценатр Матице српске, Нови Сад 2011, 9–23.

[26] Уп. Снежана Милосављевић Милић, „Атмосфера или емоционални простор – изазови савремене књижевнотеоријске концептуализације простораˮ, Philologia Serbica: Категорија простора и просторни односи у српском језику, књижевности и култури, 2021, број 1, уредио Саша Шмуља, Филолошки факултет Универзитета у Бањој Луци и С. М. Милић, Хоризонти приче, Андрићев институт, Андрићград 2021.

[27] Синтагма је преузета из наслова репрезентативне и значајне монографије Горана Максимовића о новом тумачењу књижевности 19. века (Искуство и доживљај: српске књижевне студије 19. вијека, „Филип Вишњићˮ, Београд 2007).