Али, Срби су тог дана показали како се бори за слободу. Ушли су у историју. Наиме, ресавски војвода Стеван Синђелић, када је схватио да ће устаничке линије попустити и да турске снаге надиру у његов шанац, он је кубуром опалио у буре барута и детонирао подземни магацин барута. Тада су изгинули сви Срби у шанцу и велики број Турака.

Схвативши са каквим народом има посла и свестан да ће херојски чин Стевана Синђелића ући у легенду, турски војсковођа је посегнуо за свирепим мерама. У знак освете и да би застрашио српски народ наредио је да се сагради Ћеле кула. У њу су тада узидане 952 лобање.

Турци су један век касније протерани са Балкана а Ћеле кула је постала симбол вечите и бескомпромисне тежње Срба ка слободи. Стеван Синђелић постао је национални јунак. Баш као што је то на идентичан начин постао и Милан Тепић. Он је као мајор Југословенске народне армије 1991. код Бјеловара дигао у ваздух складиште оружја и муниције које је Збор народне гарде Хрватске хтео да употреби против Срба који су се побунили против рехабилитације усташтва.

Ћеле кула данас, 
фото Драган Крстић

***

Алфонс де Ламартин француски путописац је записао 1833. при посети Ћеле кули:

„Нек Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви.” Ово је додао:

"Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови за које ми се учинило да су од мрамора или белог камена начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човечија лица огуљена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало малтера, образовала су славолук који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепршаше на врату као лишај или маховина, јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалистиво и тужно звиждање." 

Овако је у свом путописном делу "Пут на исток", у одељку "Списи о Србима" француски дипломата и путописац Алфонс де Ламартин описао своје утиске када је 1833. године, на пропутовању кроз Србију, описао свој "сусрет" са спомеником који су Турци подигли после боја на Чегру (19/31. маја 1809), када је погинуо и командант српских устаника, војвода Стеван Синђелић.
Ово је и први запис који је настао о самом спименику. 

На повратку из Цариграда, беше већ врели јунски дан 1833. године, када је Ламартин пожелео да се одмори у хладу куле надомак Ниша. Ту почиње његов сусрет са историјом и околностима у којима је живео један мали балкански народ кога је описао у "Путу на Исток". Како је настао споменик, кога је Ламартин назвао "дивљачки споменик", разјаснили су му Турци који су долазили да га отпрате до Ниша. Испричали су му причу о бици из Првог српског устанка на Чегру, када је војвода Синђелић дигао у ваздух устанике који су бранили своје положаје и Тураке који су нападали и како је потом настао овај споменик од лобања 952 српских војника. 

Шокиран турским злочином, Алфонс де Ламартин је записао: "Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине."  Одлазећи, упутио је Србима и речи да чувају споменик који ће "њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили." Сабирајући утиске о Србима, овај Француз је написао да је: "Српски народ имао је поносито срце, које се могло расцепати, али не и савити, као што се не може савити ни срце храста у гори."

Феликс Каниц, Ћеле кула, цртеж из 1863. године.