Примирје је потписано рано ујутру 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Франкпорту, у шуми код варошице Компијењ у Француској, а на снагу ступило у 11.00 сати по средњеевропском времену, преноси Танјуг.

Капитуалацији Немачке у Компијењу претходио је распад јужног, Солунског или Македонског фронта, који су пробили Срби средином септембра, што је довело до капитулације Бугарске, 29. септембра, као и абдикације и бега бугарског монарха.

Српско војничко гробље у Битољу 

Потом је капитулирала Турска, па Аустроугарска 3. новембра. Двојна монархија се тада увелико налазила у фази распада. Не само да је монархију Хабзбурга преплавио хаос услед масе одбеглих војника, дезертера, масовне несигурности и разбојништва, него је започео и процес дисолуције прогласима отцепљења у више историјских покрајина.

Паралелно, Западни фронт био је на ивици пуцања, због стања немачких трупа, а у самој Немачкој је владала глад, несташица хране, а онда и епидемија шпанске грознице, па је крајем октобра избила побуна, 29. на 30. октобар у поморској луци Вилхелмсхафен, која се проширила широм земље, што је довело до обарања цара (кајзера) Вилхелма ИИ, чија је абдикација објављена 9. новембра, а он се наредног дана запутио у егзил, у Холандију, где ће провести остатак живота. Претходно, пошто су Немци тучени током Битке код Амијена у првој половини августа 1918. године, а потом им је покушај офанзиве у рано пролеће пропао, уследило је напредовање савезничких снага на Западном фронту, а у Берлину је завладала паника. Немачка влада, суочена са драматичним стањем како на фронтовима тако и унутар земље послала је претходно поруку председнику САД Вудроу Вилсону, нудећи преговаре о условима престанка ратних дејства на основу његових недавно обелодањених  Четрнаест тачака. Основа Вилсонове прокламације била је право самоопредељења народа.

Услови примирја које је углавном обликовао француски маршал Фердинад Фош, подразумевали су по обустави непријатељстава, повлачење Немаца источно од Рајне, савезничку окупацију Рајнске области, предају немачке ратне технике, авиона, пловила, војног материјала. Подразумевало се ослобађање заточених или интернираних.

Поморска блокада Немачке је настављена, а разрада опсега репарација је остављена за стручна тела. Примирје је доцније продужавано све до форлмалног потписивања мировног споразума у Версају 28. јуна 1919, који је, формално, ступио на снагу 10. јануара 1920. године. Већ 29. септембра, у штабу немачка врховне команда, у Спа, на тлу окупиране Белгије, дошло се до закључка да је даља борба безизгледна. Генерал Ерих Лудендорф изјавио је тада цару Вилхелму II, да је пробој немачких линија вероватан, предлажући понуду примирја. Тако је нови канцелар постао принц Максимилијан од Бадена 3. октобра, од ког је очекивано да Немачку поведе ка миру. Управо он је 9. новембра прогласио обарање монархије, да би се потом повукао са позиције канцелара у корист социјалдемократе Фридриха Еберта.

Следили су апели председнику Вилсону. Владе Француске, Британије и Италије нису међутим биле одушевљене Вилсоновом идејом самоопредељења, ипак коначно, 5. новембра савезници су се сложили да започну преговоре о примирју.

Немачка делегација коју је предводио Матијас Ерцбергер отпутовала је пут Француске 6. новембра 1918. Преговори о примирју започели су 8. новембра и трајали су два дана. Маршал Фош се притом појавио у свега два наврата. Немцима су предате захтеви, услови примирја, уз рок од 72 сата за потписивање.

Коначно, примирје је, после малих корекција, договорено у 5.00 а потписано је до 5.20, с тим да на снагу ступа у 11.00, 11. новембра 1918. Са савезничке стране, потписници су били маршал Фердинанд Фош и британски лорд адмирал Рослин Вемис. Са немачке стране потписали су Матијас Ерцбергер, политичар, Алфред фон Оберндорф, дипломата, као и генерал Детлиф фон Винтерфелдт и капетан Ернст Ванслов, у име војске односно морнарице.

Занимљиво је да су ратне активност још две седмице настављене у Источној Африци, на простору Тангањике и Северне Родезије, иако је мировни споразум обавезивао све припаднике немачких оружаних снага. Једна од трагичних чињеница тог 11. новембра јесте и бесмислен наставак ратних дејства све до 11.00 сати иако је потписивање било до 5.20. Потоњи истраживачи су разјаснили да је тог дана на фронту погинуло укупно 2.738 лица.

У Првом светском рату погинуло је преко 17 милиона особа, прецизан број неће никада бити утврђен, од чега око девет на страни Антанте.

Непуних десет милиона биле су војне жртве, остало цивили. Најтрагичније су биле последице по Србију. Светски рат је и почео нападом Аутроугарске на Србију, уз подстицај Немачке, и Србија је имала, сразмерно величини земље и бројности популације, убедљиво највише жртава.

 Према меморандуму Делегације Краљевине СХС током Мировне конференције у Паризу 1919, Србија је, до октобра 1915. мобилисала 707.343 лица, дакле 24 одсто популације или 40 процената мушког становништва. По истом извору, укупни губици Србије били су 1.247.435 људи, односно 28 процената популације из 1914. године.

Војних губитака је било 402.435, а цивилних 845.000. Аустроугарска је као изговор за напад на Србију, чиме је започела Светски рат, искористила погибију Франца Фердинанда, на Видовдан у Сарајеву. Национални револуционар Гаврило Принцип, припадник покрета „Млада Босна” усмртио је аустроугарског престолонаследника 28. јуна 1914.

Власти у Бечу су притом већ извесно време тражиле изговор за напад на Србију, а трагедија у Сарајеву је послужила као пригодан изговор. Иако је Влада Краљевине Србије показала најбољу вољу да изађе у сусрет захтевима Беча, одговор Србије никога у Бечу није занимао.

Месец дана потом Светски рат је нападом на Србију започео. Херојско држање Србије, иначе тешко исцрпљене Балканским ратовима 1912/13, победе над Аустроугарском на Церу, Дрини, Колубари, изненадило је тада не само поражене нападаче него и савезнике. Резултатима Првог светског рата карта Европе је преобликована. Нестала је Аустроугарска, а обликоване су нове националне државе Аустрија и Мађарска. Немачка је знатно умањена и изгубила је ваневропске поседе, колоније.

Турска је убрзо постала република под Кемалом Ататурком, а изгубљени су сви вековни турски поседи на Блиском истоку, Месопотамији, Арабији. Нестало је такође и Руско царство, као последица револуције у тој земљи, фебруара односно октобра/новембра 1917. године.

Совјетска Русија је из рата иступила раније, већ крајем 1917. а коначно сепаратним миром у Брест Литовску, марта 1918, чиме су бољшевици помогли ратну позицију Немачке.

Исто тако, на рушевинама несталих империја, обликоване су нове националне државе Чехословачка, Пољска, Финска, балтичке државе Естонија, Летонија, Литванија. Француска је остварила  национални циљ повратка Алзаса и Лорене. Италија, Румунија, Данска, добиле су територијална увећања. Дотадашње немачке колоније привремено су, као мандатне територије, уступљене Британији, и то Југозападна Африка односно Намибија, Тангањика, мањи део Камеруна и Тогоа, поседи на Новој Гвинеји, и Француској, умањени Камерун и Того.

На сличан начин су на Блиском истоку образоване под британском управом Палестина, Јордан и Ирак, а под Француском Сирија и Либан. Јапан је добио део поседа на Пацифику, до тада немачке територије, а Португалија невелико проширење у Африци. Првог децембра 1918. у Београду је регент Александар Карађорђевић прогласио формирање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, чиме су ратни циљеви Србије испуњени.

Победом у Светском рату и образовањем државе СХС/Југославије, коначно је остварено потпуно ослобођење и уједињење свих српских етничких и историјских земаља. У то време стварање заједничке државе изгледало је као пуно остварење национално ослободилачких циљева, не само Срба. У Србији се Дан примирја обележава као државни празник од 2012. године.

Симболика - Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae)

Оружана дејства у Првом светском рату окончана су 11. новембра 1918. године, услед чега се тај дан у читавом свету обележава као Дан примирја којим су завршене борбе у највећем ратном окршају у дотадашњој историји човечанства.

Дан примирја у Првом светском рату представља један од најзначајнијих празника из тог периода, а посебно се свечано прославља у земљама - победницама у овом рату. Свечаности на највишем државном нивоу, што подразумева полагање венца шефа државе на Споменик Незнаном јунаку, односно пријем за потомке старих ратника, поштоваоце традиција, чланове дипломатског кора и угледне званице из политичког, културног, привредног и верског сектора, посебно су карактеристичне за Велику Британију, Француску, Италију, Руску Федерацију, Сједињене Државе и друге земље - победнице у рату., наводи се у саопштењу ресорног Министарства за рад, запошљавање,борачка и  социјална питања Владе Републике Србије.  

Дан примирја у Првом светском рату обележава се у читавом свету државним манифестацијама које се одржавају 11. новембра у 11.00 часова у знак сећања на 11. новембар 1918. године у 11.00 часова када је на снагу ступило примирје у Првом светском рату.

У нашој земљи, овај значајан историјски датум од 2011. године обележава се као Државни празник. Република Србија се са поносом и пијететом сећа стотина хиљада цивила и ратника, невино и јуначки пострадалих у борбама за одбрану и ослобођење домовине током четири ратне године (1914-1918.)

Од 2012.  године поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату Република Србија je  увела амблем (значку) за ознаку која би у седмици пре Дана примирја и на сам празник била ношена. У питању је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), биљка која расте углавном у источној Србији, али и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан.

Његова симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена – цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата.