Филм „Дервиш и смрт” Здравка Велимировића, по роману Меше Селимовића, драма је о пријатељству и љубави, догми и власти, смештена у Босну, почетком 19. века, а снимљен је тачно пре педесет година. Поводом те годишњице, као и представљања књиге Велимировићевих сценарија, писама и есеја „Одложено за сутра”, у оквиру 52. Феста, у МТС дворани у Београду, одржана је конференција за медије на којој су говорили син аутора Младен Велимировић, продуцент, испред Удружења Здравко и Ранка Велимировић, затим Радослав Зеленовић, дугогодишњи директор Југословенске кинотеке, Томислав Гаврић, филмски критичар и аутор монографије из 2013. године „Велимировић, живот и филм”, као и глумац Миодраг Мики Крстовић. На почетку разговора приказан је одломак из документарног филма Маје Узелац о филму „Дервиш и смрт”. Овом разговору присуствовала је и у Пули награђена костимографкиња Љиљана Драговић.

Здравко Велимировић режирао је осам играних филмова и више од педесет документарних, затим, 20 радио-драма, пет позоришних представа, најразличитије тематике, подсећа Марина Вулићевић у извештају за „Политику“. Како се могло чути у инсерту документарца Маје Узелац, три филма Здравка Велимировића врх су наше кинематографије: „Лелејска гора” по роману Михаила Лалића, поменути „Дервиш и смрт” и „Доротеј” по роману Добрила Ненадића.

Меша Селимовић са Велимитовићем на снимању филма „Дервиш и смрт” (Фотографије породична архива)

Младен Велимировић мишљења је да је једна од најјачих сцена не само наше, већ и светске кинематографије, онај призор у „Дервишу и смрти” када Воја Мирић, у улози Ахмеда Нурудина, моли чувара, Кара Заима, са којим је некада ратовао, за живот невиног човека. Ауторова кћерка Милица Велимировић Пауновић сећа се улога Оливере Катарине и Усније Реџепове у овом филму, а посебно је, како је казала, поносна на оца због тога што је за улогу Ахмеда изабрао управо Воју Мирића.

Младен и Милица Велимировић указали су на то да је њихов отац имао посебан однос према глумцима, да је желео филм да доведе у симфонично стање музике; да је остао дете читавог живота иако је имао сјајан осећај за људску психологију, те је тако и непогрешиво бирао глумце; да је имао широка интересовања радећи филмове као екранизације великих књижевних дела и историјска дела.

Филмски критичар Томислав Гаврић сматра Велимировића скрајнутим аутором критичког филма, још пре „црног таласа”, као и првим аутором националног филма, који се по избору националних тема уклапа у дефиницију националног интелектуалца дубоке вере у моћ једног народа, његове традиције и културе.

– Све је у његовој мисли било дубоко промишљено, знао је да саслуша другог. Мислим да његова поменута три филма свакако спадају у класике југословенског и српског филма, а лично сматрам најбољим филм „Доротеј”. Можда и „Дан четрнаести” и „Лелејску гору”, где је на прави начин сагледан проблем црногорског елемента у српској култури, због чега је аутор касније плаћао годинама нерада и одбацивањем од колега. „Лелејска гора” је један метафизички филм, ту се види његово филозофско схватање нације и поимање човека у времену, то је трагедија у класичном, аристотеловском, смислу – приметио је Гаврић.

Филм „Дервиш и смрт” снимљен 1974. године, а на Фесту приказан 1975, по речима Младена Велимировића, дело је врсног тима стваралаца. Он се, такође, захвалио стручњацима Југословенске кинотеке који су рестаурирали овај филм и изразио наду да ће ускоро бити рестаурирани и филмови „Доротеј” и „Лелејска гора”.

– Мој отац Здравко сматрао је Мешу за великог господина, разборитог човека, који је кроз читав живот имао свој став и стил. Сестра и ја одлазили смо у посете код господина Меше и госпође Дарке, то је било у Господар Јовановој 39. Запамтио сам те сусрете због тога што су били врло топли и срдачни – запазио је у овом документарном филму Маје Узелац Младен Велимировић, док је у разговору додао:

– Моја мајка Ранка Велимировић увек се несебично залагала за породицу, али и за културу, била је животна сапутница и сарадница мог оца Здравка Велимировића, њих двоје били су сјајан уметнички склоп. Мајка је сакупљала материјале и започела књигу 2018. године, успела је да је заврши, али током пандемије нас је изненада напустила, није дочекала да књига буде одштампана – истакао је Младен Велимировић.

Здравко Велимировић на Фесту 1975. године

Затим је емитован део интервјуа са Ранком Велимировић, из 2018. године, са Радио Котора, новинара Душана Давидовића, у којем је она говорила о свом раду на књизи „Одложено за сутра”. Ова књига пре свега садржи осам нереализованих сценарија Здравка Велимировића писаних до 1960. године, „за мале игране филмове и пар документарних”. Сценарио филма о Марину Држићу написан је на дубровачком дијалекту, како је тада напоменула Ранка Велимировић.

Књига садржи уметничке фотографије аутора, као и занимљива писма, међу којима су писма Меши Селимовићу, али и Градском комитету.

Радослав Зеленовић истакао је да је Здравко Велимировић био један од првих људи из наше кинематографије које је упознао, као уредник филмске редакције у београдском Дому омладине.

– Здравко је био уредник пре мене, што је на неки начин трасирало пут програма Дома омладине Београда. Тако сам се везао за породицу Велимировић, што се понајвише огледало у мени изузетно драгом филму Здравка Велимировића, из његовог богатог опуса, а реч је о филму „Умир крви” из 1971. године, који је својевремено био наш кандидат за „Оскара”. Много сам волео и Здравкове уметничке фотографије, што такође говори о његовој визуелној култури. Здравко је био један од малобројних наших аутора који је половину својих играних филмова посветио екранизацијама књижевних дела. Андрић није волео да филмски аутори дописују његова дела, док Здравкова сарадња са Мешом Селимовићем представља леп пример заинтересованости писца, који је фантастичног саговорника нашао у Здравку. Здравко је већ 1960. године снимио „Дан четрнаести” по Пекићу, филм који је 2021. приказан у Кану у програму класика, да би 1965. године снимио „Лелејску гору”, 1975. године приказан је „Дервиш”, а 1981. године „Доротеј”. Заједничко за ове филмове јесу велике теме важних писаца. Да је редитељ са својим сарадницима био на добром путу говори  и то што време овим делима чини само добро. Здравко је својим опусом обележио југословенску и српску кинематографију – рекао је Радослав Зеленовић.

Миодраг Мики Крстовић прочитао је одломак из текста Радослава Зеленовића из књиге „Одложено за сутра”, у коме је реч о Здравку Велимировићу и као филмском педагогу, редовном члану Црногорске академије умјетности, који је и као стваралац желео да оплемени гледаоца, да га подстакне на размишљање, да створи нову креативну реалност. У емитованом интервјуу Здравка Велимировића са Милошем Јевтићем, из 1991. године, аутор је нагласио да филм „Дервиш и смрт” најпотпуније изражава његова редитељска и уметничка схватања, да је то филм који је радио са великом енергијом, са великим интересовањем и жаром, као и са скрупулозношћу у односу на резонанцу тога дела код читалачке публике, а пре свега из поштовања према великом господину Меши Селимовићу, који је и сам кроз живот прошао као уметничко дело.