Годинама су студенти спремали испит помоћу пописа литературе који је саставио младобосанац, професор и академик Васа Чубриловић, с малим допунама професорâ Јована Милићевића и Василија Крестића. На њему није било Владимира Ћоровића, као ни Слободана Јовановића. Поменути професори задужили су ме да саставим нови списак

Са Слободаном Јовановићем „сусрео” сам се када сам спремао испит из Историје народа Југославије у новом веку. Случајно сам наишао на његову књигу „Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858)”, прво издање из 1912. Када сам примљен за асистента, Јовановић ми је дуго био приручна литература, овај правник и повесник за кога је Радован Самарџић написао да је „уметник међу мајсторима” и изузетак коме се нико, у стилу и језику, није приближио.

Радош Љушић

Годинама су студенти спремали испит помоћу пописа литературе који је саставио младобосанац, професор и академик Васа Чубриловић, с малим допунама професорâ Јована Милићевића и Василија Крестића. На њему није било Владимира Ћоровића, као ни Слободана Јовановића. Поменути професори задужили су ме да саставим нови списак, будући да је тај већ био застарео. Извршим своју асистентску обавезу; њихова најважнија дела не ставим на списак обавезне литературе већ препоручене, па га поднесем професорима на увид. Прочитавши га, Милићевић се осмехнуо и окренуо ка прозору, а Крестића је ћутао. Протумачио сам њихове гестове као знак прећутног одобравања и списак сам окачио на огласној табли Одељења за историју. Тог тренутка нисам био свестан да сам, на Филозофском факултету, у педагошком и научном смислу рехабилитовао једног државног непријатеља и једног сатанизованог ректора. Чуо сам да се о томе шушкало на факултету, али није ништа предузето против мене и ове промене о спремању испита из Историје народа Југославије у новом веку. Иако је Чубриловићева „Историја политичке мисли у Србији” била и даље најзначајнија књига на основу које се спремао испит, временом га је, све више, потискивао Јовановић и његова дела о Обреновићима, а касније и други аутори.

Када сам, после докторирања, као доцент, започео предавања етнолозима, на истом факултету, морао сам да нађем прикладно дело на основу кога ће студенти етнологије полагати испит. Учинило ми се да је најприкладније Ћоровићево дело „Историја Југославије”, Београд 1933, из које су студенти учили и полагали све док Одељење за етнологију није укинуло предмет Историја народа Југославије у новом веку Иако је Ћоровић погинуо 1941. године у авионској несрећи бежећи из Југославије, његов повратак на матични факултет био је већа препрека од Слободана Јовановића, који је живео у Лондону. Када је Јеремија Митровић саставио библиографију и биографију Владимира Ћоровића, чији је асистент био у међуратном периоду, и због тога није враћен на факултет у послератном периоду, понудио је рукопис „Историјском гласнику”, органу Друштва историчара Србије. Главни уредник, Раде Михаљчић, обавестио је редакцију (био сам њен секретар) и предложио да се штампа библиографија, али не и биографија. Сви су се у редакцији сложили с његовим предлогом јер нас је убедио да органи комунистичке власти, чији је члан био и сам, неће моћи да „прогутају” биографију, али ће, можда, „прогутати” библиографију, најобимнију од свих југословенских повесника, свих времена. И сада се роморило међу историцима, али нико није имао храбрости ни на факултету, па ни изван њега, да устане против тако обимне и значајне библиографије овог, још увек за власт, злогласног клерофашистичког ректора. Неколико година касније Јеремија Митровић је објединио и публиковао биографију и библиографију као целину.

Милан Ст. Протић говорио је на једној телевизији, одавно, како је Слободан Јовановић „протеран” с Правног факултета у Београду, што ме је навело да напишем овај текст, који тек сада, после толико година, предајем јавности.

Радош Љушић (Политика)

Професор Београдског универзитета у пензији