02. јун 2013.

На пригодној свечаности ђачком приредбом полазници Факултативне наставе на српском језику у Културно информативниом центру Срба у Македонији „Спона“ обележили су крај циклуса у овој школској години.

У добром расположењу, раздрагана деца славила су успешан школски период и почетак предстојећег летњег распуста.

На приредби у „Спони“, пред својим родитељима млађим и старијим другарима деца су читалa најуспешније литерарне радове и поделима знања из српског стечена у протеклом периоду.

Полазницима из групе за „старије“ ученике, на свечаности су додељене и дипломе о основном познавању српског језика као и сведочанства са опиним „оценама“ и карактеристикама у знак сећања на најважније догађаје у овом циклусу факултативне наставе у „Спони“.

Свечаност су „по протололу“ отвориле учитељице Нена Ристић Костовска и Јелена Брауновић које су описно подсетиле на све најзначајније активности спроведене са свим групама полазника факултативне наставе на српском језику.  

 „Од бројних активности које смо током ове школске године, уз редовну наставу наставу у „Спони“,  имали изван Центра, истакла бих учешће наших ученика на два дечја фестивала. Први је „Пишем и стварам на српском“ кои је одржан у октобру у конаку манастира Лешок, у организацији Удружења Срба и Македонаца из Тетова, и други – „Дани ћирилице 2013. у Баваништу“. У Лешку својим радовима учествовали су наши полазници Ања и Ненад Станковић. Представили се прозним текстовима на тему „Сви треба да знају шта другарство значи“ истакла је Ристић Костовска.

Учитељице су указале да је рад Ненада Станковића, под насловом „Будимо људи“,  на фестивалу „Дани ћирилице у Баваништу 2013“, награђен другом наградом у конкуренцији ученика из српске дијаспоре. Ова награда је врло вредна, јер, како је речено, долази од релеватних институција као што је Вукова задужбина и освојена је на такмичењу у Баваништу, у конкуренцији од око 10.000 ђачких радова из целог света.

По старом добром обичају, на приредби у „Спони“, најпре су се представили најмлађи. Они, „баш најмлађи“. хтели су само игру и забаву, али су, уз свесрдну, другарску, братску и сестринску помоћ и родитељску подршку, успешно, срећно одрецитовали делове најлепших стихова дечје српске поезије, која је, кажу, поучна и „баш ваља“ и старијима.

„Трудимо се да деци кроз обраду задатака, на сваком часу помогнемо да приближимо и да упознају по неког новог српског песника, или прозног писца за децу. Чак и они најмлађи увек могу да наброје своје најомиљеније  песнике и да одрецитују њихове стихове“, кажу учетељице у „Спони“.

За оне нешто старије полазнике, припремљен је мали квиз знања. На питања из српског језика, књижевности и географије, у одговорима дизвољена је била и „асистенција“ и мала помоћ „из пиблике“, од родитеља, другара, браће и сестара полазника. Зато су, на крају најсупешнији били они који су се „удружили“, ко са мамом и татом, ко са другарима, сестром и братом, што је била само још једна прилика да се обнови пређено градиво. И, да се отклоне неке забуне, да не буде дилеме „где је Сурдулица, Бујановац, Ниш, Параћин...“ или „да ли је Београд главни град Србије...“

Завршни део свечаности протекао је у знаку „поклопљеног“ датума  - рођенданског славља најредовније полазнице факултативне наставе на српском, Емилије Марковић, ученице седмог разреда и једне од најзаинтересованијих за ревносно савлађивање свих лекција и задатака. Она је у част своје маме, пред присутнима веома надахнуто рецитовала „Песму за мамине очи“, српске песникиње Мире Алечковић.

Дипломци

Други део свечаности на крају циклуса био је резервисан за одрасле полазнике факултативне наставе на српском  језику у „Спони“. Петоро најредовнијих ученика добило је дипломе о основном познавању српског језика као и сведочанства у знак сећања на догађаје на часовима.

„С обзиром на неизвесност наставка овог пројекта треба истаћи да је овај облик факултативне наставе окупио заиста квалитетне и образоване младе људе, истрајне да употпуне своја знања на матерњем српском језику. Издвојила се прва „петорка“ у коју спадају најупорнији и најредовнији полазници. Они су добили  Дипломе о основном познавању српског стандардног језика. Оно што нису очекивали свакако су Сведочанства писана у стилу алманаха у знак сећања на најважније догађаје из овог дружења. Ипак, за критику је што, на жалост, ни једном од ових студената, који су били ревносни на часовима факултативне наставе, није омогућено да организовано посети Београд,  у оквиру овог пројекта који смо изнели пре свега на заједничком ентизијазму. А, свакако за понос је њихово искрено пријатељство и дружење које смо неговали, на што сам веома поносна“, истакла је на свечаности, професор Нена Ристић Костовска. 

Ненад Станковић: "Будимо људи"

 Једнога дана док сам се враћао из школе видео сам једног дечака из суседног разреда како иде кући. Ранац му је био препун књига па сам одмах помислио да је нека бубалица.

 Одједном су према њему потрчала нека деца. Један дечак га је гурнуо и он је пао у блато. Наочаре су му одлетеле у страну. Пришао сам и пружио му руку и наочаре. Изненађено ме је погледао. Приметио сам да је био тужан.

Хтео сам да га утешим па сам рекао: Пусти их, нек иду...

 Путем до његове куће ишли смо заједно и разговарали. Рекао ми је да се зове Мартин. Сазнао сам и да воли фудбал па сам га позвао да игра с нама. Рекао је да жели.

 Дружили смо се лепо тог викенда и дали пуно голова. Уз игру постали смо добри другови.

  Дошао је понедељак. Мартин ме је чекао на углу улице. Опет је носио препун ранац. Пришао сам и рекао му: Шта ће ти те књижурине? Он ме је само погледао и дао ми неколико књига да му понесем.

Ја и Мартин сада идемо у седми разред, а ја још увек носим неке његове књиге…