Предстојећа посета великог мајстора Сувереног витешког малтешког реда, фра Џона Данлапа, Црној Гори поново је скренула пажњу на један детаљ који у протоколарним саопштењима делује готово успутно. У оквиру програма посете, како се наводи у „Политици“, предвиђено је и обилажење Народног музеја на Цетињу, где се чува икона Богородице Филермосе. На први поглед реч је о културном и дипломатском гесту. Међутим, у историјском и политичком контексту тај детаљ носи много дубље значење.
Икона Филермоса није обична музејска вредност. Реч је о једној од најпоштованијих реликвија хришћанске традиције, која је вековима била духовни симбол витезова Јована Јерусалимског, познатијих као Малтешки ред. Према предању насталом у византијској традицији, икону је насликао јеванђелист Лука, а њено име потиче од брда Филеримос на Родосу, где је вековима чувана. После пада Родоса под османску власт 1522. године витезови су је понели са собом, најпре на Малту, а потом је, после Наполеоновог освајања острва, доспела у Русију.
У Русији је реликвија била под заштитом цара Павла I Романова, који је постао велики магистар Малтешког реда. Ту се чувао и читав комплекс реликвија повезаних са редом. Поред иконе Филермосе у истом духовном и историјском кругу налазиле су се и друге драгоцености које су вековима сматране највећим светињама реда – честица Часног крста Господњег и десница Светог Јована Крститеља. После слома руске монархије и револуције 1917. године ове реликвије су, у драматичним околностима, изнете из Русије да би биле спасене од уништења.
Историјски пут тих светиња довео их је у Краљевину Југославију. Краљ Александар Карађорђевић је 1932. године примио реликвије на чување, чему сведочи Акт о примопредаји потписан у присуству делегата за заштиту интереса руске емиграције у Краљевини Југославији, дворског протојереја и шефа канцеларије Светог Синода Руске православне цркве у изгнанству. Акт сведочи да је Митрополит Кијевско Галицки Антоније, председник Светог Архијерејског Синода Руске православне цркве у иностранству, предао на чување реликвије и икону, а да их је у име његовог величанства краља Александра I Карађорђевића, примио министар краљевског двора Богољуб Јевтић.
По доласку у Краљевину Југославију икона се, са друге две светиње, чувала у Београду, у дворској цркви Светог Андреја Првоyваног на Дедињу, све до немачке окупације 1941. године. При повлачењу краљевске породице и југословенске војске преко Црне Горе, краљ Петар II КарађорЂевић је српском патријарху Гаврилу Дожићу предао све три реликвије. Дожић је чување реликвија поверио тадашњем игуману манастира Острог, Леонтију Митровићу, који их је сакрио у манастиру, где су остале до 1952. године, чуване у келији и у највећој тајности.
Дана 18. септембра 1952. године југословенска милиција пронашла је реликвије у манастиру Острог и пренеле их у трезор Службе државне безбедности. Године 1978. један полицајац у пензији саопштио је игуману манастира Прасквица да се у трезору Владе Црне Горе чувају „неке хришћанске драгоцености”, после чега је Митрополија тражила да се испита о чему се ради. На захтев тадашњег митрополита Данила, реликвије су извађене из трезора. Честица Часног крста и рука Светог Јована су предати црногорској митрополији Српске православне цркве и налазе се чувају у Цетињском манастиру. Икона је предата Народном музеју Црне Горе.
Тако је Цетиње постало једно од ретких места у православном свету где су се нашле светиње које су вековима биле повезане са историјом крсташког реда, али и са руском империјалном традицијом.
Данас се икона налази у Народном музеју Црне Горе, уместо у манастиру Српске православне цркве, којој је била поверена. Управо та чињеница већ годинама представља једно од најосетљивијих питања у односима између државе Црне Горе и Српске православне цркве. Црква и верни народ сматрају да је икона духовна светиња која припада Цетињском манастиру, док државне институције инсистирају на томе да је реч о културном добру под државном заштитом.
Због свега тога свака дипломатска или протоколарна иницијатива која укључује икону Филермосу пажљиво се посматра. Историја је показала да ова реликвија никада није била само предмет побожности или уметничке вредности. Она је увек била и симбол духовног ауторитета, историјског континуитета и цивилизацијског наслеђа. Управо зато појављује се оправдана бојазан да би у одређеним политичким и дипломатским околностима могла поново постати предмет интересовања различитих међународних актера.
Малтешки ред, чији велики мајстор сутра долази у Црну Гору, има снажну историјску везу са овом иконом. Иако ред формално не поставља питање њеног враћања, познато је да унутар његових кругова Филермоса има статус једне од најзначајнијих духовних реликвија које су вековима пратиле историју реда. Управо због тога сваки сусрет са овом иконом, посебно на високом дипломатском нивоу, неминовно подсећа на чињеницу да она има и сложену међународну историју.
У таквом контексту расте осећај одговорности за њену будућност. Јер Филермоса није само музејски експонат, она је сведочанство историјског пута хришћанске цивилизације, али и део духовног наслеђа које је у Црну Гору стигло захваљујући православној традицији и историјској улози Српске православне цркве.
Зато се у јавности све чешће чује став да је неопходно јасно дефинисати статус ове светиње и обезбедити да она остане тамо где је историјски поверена. Српска православна црква, која вековима чува духовни идентитет овог простора, управо кроз јавну реч и аргументовану расправу покушава да скрене пажњу на ту одговорност. У томе има подршку верног народа који Филермосу не доживљава као музејски предмет, већ као светињу чије је место у духовном животу народа.
Историја иконе Филермосе показује колико лако велике реликвије могу постати предмет политичких и дипломатских игара. Зато питање њене будућности није само питање културне баштине, већ на првом месту историјског памћења, духовног идентитета и одговорности према светињама које су у Црну Гору дошле као дар једне епохе и поверење једне цивилизације. Управо због тога данас се све чешће поставља питање које више није само реторичко: да ли је Филермоса заиста безбедна тамо где се данас налази.
Фото Народни музеј Црне Горе
