Мек, сребрнкастобео алкални метал, како изгледа литијум, изазива последњих месеци велику пажњу не само српске већ и европске и светске јавности. Литијум је отворио не само еколошка већ и озбиљна финансијска питања, како у Србији, тако и у целом свету, где се годинама води борба око еколошке оправданости рударења. Ово утолико пре ако се зна да се литијум користи у индустрији за производњу батерија за мобилне телефоне и електричне аутомобиле.
Истраживања „Потенцијали литијума у Србији и земљама ЕУ” показује да је јадарски литијум у врху листе земаља са очекиваном годишњом производњом од 58.000 тона, што је 1,8 одсто укупне европске производње. Њега не само да има највише у Јадру него је и по квалитету најбољи, а његовом производњом би се покрила потреба за 1,1 милион електричних аутомобила, што је 17 одсто потражње у Европској унији.
Србија је испред Француске, где је годишња производња 34.000 тона, што је око 0,9 одсто укупне производње, и Чешке, где је годишња производња 26.000 тона. Најмања производња је у Аустрији, око 8.800 тона или 0,6 одсто европске производње. Иако је Европа међу највећим потрошачима литијума, не производи га у великим количинама.
Упркос томе што је јадарски потенцијал највећи у поређењу са осталим планираним европским литијумским пројектима, он ће бити међу последњима који ће почети да се реализује, и то само уколико се докаже да његова штета по животну средину неће бити већа него корист. Јадар с овим залихама може да ради наредних 40 година, док се литијум у Француској може експлоатисати 25 година, а у Немачкој 30 година. Иначе се европске залихе литијума процењују на око један одсто укупних светских резерви овог минерала. Србија, иначе, има 12 највећих познатих литијумских извора на свету.
Истраживање показује да уколико би се у Јадру само копала руда, да би годишња зарада била око 695 милиона евра. Док би се у случају повезивања са производњом батерија тај приход повећао на око 11,4 милијарде евра годишње. Број запослених би био од 13.000 до 20.000 у зависности шта би се радило. Процене су да би зарада домаћих произвођача била око 300 милиона евра годишње, док би приходи за локалну заједницу Лознице били од пет до 10 милиона евра, укључујући и локални буџет.
Овa сировина убедљиво највише се производи у Аустралији, потом у Чилеу и у Кини. Аустралијски литијум добија се из рудника тврдих стена, као што се планира и у Србији.
Оштећења земље код јадарског подземног рударења могу бити значајно мања него код осталих начина прераде (у тврдим стенама и сланој подземној води која се испумпава на површину) са мањом емисијом угљен-диоксида, а потребно је и мање воде за процес прераде. Примарна производња би подразумевала добијање литијум-карбоната, а секундарна – хидроксид. Рударење у Јадру би подразумевало и мање прашине у ваздуху, а било би и мање буке. Оно што студија показује јесте да би се део ове производње могао искористити за производњу соларних панела и ветропаркова.
Нису еколози једини у Србији који се противе овом пројекту. Већина земаља која је започињала прераду наилазила је на отпоре. У Португалији је проблем избио када су морале историјске сеоске заједнице да се исељавају. Примера ради, највеће налазиште литијума у стени Циновец Чешка је прогласила да има стратешку важност, што обезбеђује више новца из европских фондова. У Европи тренутно има у различитим фазама развоја пројеката који се тичу експлоатације литијума од Шпаније, Португалије, Финске, Француске, Аустрије, Чешке, Немачке до наше земље.
ПОЛИТИКА