Петнаест векова старо хтишћанско светилиште, црква Премудрост Божија, познатија као Аја Софија у Истанбулу, никако да пронађе свој мир. Смештена, вероватно на најлепшем месту, једином граду на свету који се протеже на два континента, у граду који изазива страхопоштовање и дивљење, који поседује магију и увек вас тера да му се враћате изнова и изнова, нудећи вам све више и више.

Али, да се човек упита да ли овај величанствени и предивни град, који су одувек сви прижељкивали да је њихов, па макар и потајно, за Аја Софију представља предност, или проклетство лепоте?

Цркве прате, као сенке, судбине градова, па тако и људи. Кроз историју, догађаји и превирања, успони и падови, победе и порази, срећа и туга, иду руку под руку са судбинама цркава. Црква Премудрост Божија, смештена на најприжељкиванијем месту на свету, у граду који многи осећају као свој, можада је најизраженији пример. Аја Софија, непоклебљиво стоји више од 1500 година, посматра нас, живи с нама, саосећа, радује се и тугује, достојанствено подноси све нападе и свом мудрошћу и нагомиланим искуством подсмева се људској глупости. Премудрости Божјој је све јасно, она зна да ће поново бити искоришћена у политичке сврхе, али зна и да су људи пролазни, а да је она ту заувек. Због тога је толико велика, она ће бити ту и кад нас не буде.

Мудра Аја Софија зна да је направљена као хришћанска базилика и да је бисер рођен у Византијском Царству или Источном Римском царству, термин који се користи да би се описало хелинизовано подељено Римско Царство. Византијци су себе сматрали Ромејцима, говорили су грчки језик, који је био доминантан у региону још од времена хеленизма. Током средњег века развили су своју културу, базирану на три основна стуба; класично античко наслеђе, хришћанску религију и грчки језик. Царство је доживело многе успоне и падове, а Аја Софија заједно с њим. Од времена кад је завршне њена изградња 537. године, па све до 1453. године, служила је као саборна православна црква, осим између 1204. и 1261. године, када је претворена у каточичку цркву за време Латинског Царства. Дакле, Аја Софија је навикла да јој мењају намену и мудра црква није изненађена. Она зна своју космополитску улогу, исту ону коју је одувек имала, сакупљала је људе, примала у наручје, орјентирала их, штитила и предавала своје духовно наслеђе свим народима.

Последња хришћанска молитва у Аја Софији почела је убрзо након заласка сунца у понедељак, 28. маја 1453. године. Последњи византијски цар, Константин IX Драгаш, обратио се својим војницима, браниоцима Цариграда: „Постоји време када човек мора бити спреман да се суочи са смрћу када се бори за своју веру, државу, породицу или суверена. Данас, сва четири разлога су присутна. Ви, моји поданици који сте потомци Грка и Римљана, морате надмашити своје претке. Морате се борити и жртвовати себе без страха, јер живели сте у великом граду и сада ћете погинути бранећи га. Што се мене тиче ја ћу умрети за своју веру, за свој град и за свој народ“.

Цар, који је скинуо краљевски плашт, осим пурпурних чизама, и обукао војничко одело, стигао је у Ајају Софију нешто пре поноћи и молио се за спас царства. Али, молитве нису помогле и сутрадан 29. маја, Мехмед II Освајач, јахајући на коњу ушао је са својом војском у Аја Софију и наредио погубљење верника и претварање цркве у џамију. Један муслимански свештеник изговорио је шехадет: „Нема другог Бога који је достојан обожавања осим Аллаха, а Мухаммед је Божји роб и посланик“. Тако је започео процес конверзије ове Јустинијанове баштине из саборног храма у исламски верски објекат. Султан Мехмед је доградио једно минаре и у њој се лично молио Алаху. Били су то звездани моменти младог султана. Уништавајући Византијско Царство, постао је „господар света“ са једва навршених 21. година. Он је био борбен, храбар и веома образован, одмах је схватио и видео вредност Аја Софије. Импресиониран величанственошћу храма, султан је дуго шетао празним одајама. Видно инспирисан, рецитовао је у храму персијску поезију. Схватио је значење и вредност Аја Софије и претварајући је у џамију желео је још више да покаже своју моћ.

Од тада, у Аја Софији муслимани су пуних девет векова обожавали Алаха, све док на власт није дошао Мустафа Кемал Ататурк. Највећи реформатор у исламском свету одмах је схватио да неће моћи да се прближи Западној Европи с тим средњевековним пртљагом. Исправио је историјску грешку, али се није усудио да буде поштен до краја, плашећи се реакција домаћих исламиста. Смислио је компромис и 24. новембра 1934. године претворио је Аја Софију у музеј. Многи Турци му то још увек нису опростили, оптуживајући га за националну издају.

Као и у време Византијаца и Османлија, народ није сматрао царског/султанског кандидата за легитимног суверена, уколико не обезбеди неку престоницу или област која ће се смтарати светском моћи и претсижом. Султан Мехмед II Освајач то је постиагао освајањем Цариграда, а данас, председник Турске, Ердоган потписујући декрет како би поништио Ататуркову одлука и „вратио наслеђе“ турској нацији, која 86 година чека да чује позив за моилтву са дограђених минарета Свете Софије. Па тако, 567 година после пада Цариграда у Аја Софији поново је одржана молитва и поново је прекршено правило у овом музеју. И Султан Мехмед и председник Ердогоан, задивљени лепотом Аја Софије, одлично знајући да хришћанство гађају право у срце, мало су се „заиграли“, зато што циљ не бира средстава у жељи да се покаже моћ. Аја Софија, још пре рађања Мухамеда (око 570. године) и пре него што га је у пећини посетио анђео Гаврило (610. година), понављајући му да је Бог један, знала је и за Гаврила, и за Бога, и за молитву, и знала је да је божји храм. У земљи у којој половина од 82 милиона становника је млађе од 30 година, ова одлука коју је донео Државни савет, највиши административни суд у Турској, може да има значајни утицај у турској политици у будућности.

Турска је од 1972. године потписник Конвенције о светској баштини. Из Организације УН за образовање, културу и науку (УНЕСКО), изјавили су да ће направити ревизију статуса Аја Софије, након њеног проглашавања џамијом. „УНЕСКО је изразио најдубље жаљење због одлуке Турске да промени статус Аја Софије без прелиминарног дијалога. Понављамо нашу забринутост због потенцијалних последица ове одлике на универзалне вредности тог места и позивамо на хитан дијалог. Очување ове културне баштине биће предмет ревизије на следећој седници Комитетат за светске баштине“, наводи се у саопштењу ове организације.

Аја Софија је пријављена у Унеску и стављена на листу светске баштине 1985. године као део серијског уписа, не само као Аја Софија, не као појединачно културно добро. Деликатност је у томе што тај серијски упис заправо значи – историјски споменици Истанбула и немогуће је Аја Софију посебно издвојити.

С друге стране, друга деликатност проглашавања џамијом је у томе што у Конвенцији о светској баштини из 1972. године, не стоји намена ниједног добра. У Конвецији Унеско није спецификовао којом ће се наменом бавити неко добро и како ће то изгледати. То је искључиво на одлучивању у националној држави којој припада неко добро. Због тога се ова ситуација догодила – прилично су благе реакције. Ово је нешто што би требало да узбуди цео свет, имамо историјско добро које је симбол везе између мистичног Истока и прорачунатог  Запада, које је у суштини уписано као музеј, а сада се претвара у џамију.

Унеско је упозорио да ће овај догађај узбудити међународну јавност и да ће покушати да искористи неке механизме како би убедио Турску да промени своју одлуку. Али то неће бити лако, законска препрека у смислу да се музеј претвори у џамију не постоји.

Ако би Унеско хтео да скине Аја Софију са листе то би био скандал над скандалима – не би могао да скине само Аја Софију, будући да је серијски упис – постоје и други историјски споменици Истанбула који су заједно стављени на листу са Аја Софијом и то не би могло да се уради. Ово и није први случај претварања објекта у џамију. Прошле године византијска црква Хора – Светог Спаситеља у Истанбулу, такође је претоврена у џамију. Црква мала Аја Софија у Никеји, која је исто тако била музеј до 2014. године, претврена је у џамију. То све показује, да смо превентивним радњама може нешто да се промени.

У међувремену Европска Унија се понаша исто онако, као кад је требала да испрати помоћ цару Константину у битци за Цариград, њени бродови никад нису стигли, заузети међусебним препирањима. Па тако су министри спољних послова Европске Уније критиковали Турску, изразили жаљење збот промене статуса Аја Софије. Руска дипломатија је оценила да је пренамена Аја Софије из музеја у џамију унутрашње питање земље. Амерички државни секретар је изјавио: „Позивамо владу Турске да настави да одржава Ају Софију као музеј, као пример њене посвећености поштовању верских традиција и разнолике историје“. Папа је за време недељње молитве на Тргу Свети Петар итјавио: „Моје мисли иду у Истанбул. Мислим на Аја Софију и веома сам повређен“. Руска православна црква је изразила жаљење зато што турски суд није узео у обзир њихову забринутост када је доносио пресуду и да она може да довде до још већих подела. Васељенски патријарх Вартоломеј каже: „Претварање Аје Софије у џамију разочараће милионе хришћана широм света. Промена статуса "разбиће ова два света" у време када је човечанству потребно јединство више него икад због пандемије ковид-19“.

Грчка је најгласнија: „Ово је историјска грешка и међународна заједница мора одлучно да реагује. Ово није питање између Грчке и Турске, ово је глобално питање и то је оно што непрекидно истичемо, и пре и после одлуке Ердогана“.

Турске званичнике мишљења не интересују, они сматрају да је то питање националног суверенитета и кажу: „Не треба нам ничији савет, нити препорука за наше ствари“.

Доношење одлуке да некадашњи хрисђански храм поново постане џамија само потврђује и даље доминантно правило колективне свести у свету – све што је у интересу мог народа је правда.

Ништа ново у постизању својих циљева, верници и војници не поштују правила, нити се осврћу на моралне норме. Тако је од кад је света и века.

Сања Рађеновић Јовановић