Скоро осамсто година, Свети Сава је чекао тренутак када ће се вратити у Јерусалим. Од када је у 13. веку ходао његовим уличицама, молио се на његовим светим местима и јачао везу српског народа са Светим градом, његов лик је остао укорењен у сећању Јерусалима. Иако се није вратио телом, његов дух никада није престао да лебди изнад древног камења. Пре шест година, тај дух је добио опипљив и изненађујући израз, пише за Јерусалим пост професор Јувал Елбашан.

На кампусу Академског колеџа Оно у Јерусалиму, основан је „СРПСКО-ЈЕВРЕЈСКИ АКАДЕМСКИ ЦЕНТАР СВЕТИ САВА И ЈЕХУДА АЛКАЛАЈ“. Више није далеко историјско сећање, већ живи оквир истраживања, језика и континуираног дијалога између Јерусалима и Београда. Иза оснивања центра стајала је дипломатска иницијатива са визијом: амбасадорка др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова Републике Србије. Уместо још једне формалне церемоније или свечане декларације, она је затражила да се изгради мост. Мост знања. Мост радозналости. Мост између говорника хебрејског и српског језика.

Одлука да се центар назове по Сави и Јехуди Алкалају није била случајност. Сава, оснивач српске православне цркве и отац образовног и правног система своје земље, видео је Јерусалим као извор духовне инспирације. Рабин Алкалај, рођен на Балкану и један од претеча ционизма, носио је у свом срцу другачији позив; за национални јеврејски повратак у град. Физички повратак народа који је отишао у изгнанство. Обојица, свако на свом језику и вери, са чежњом су гледали у исти град.

Од тада, повратак се одвија кроз речи. У Јерусалиму се изучава српски језик; у Београду се изучава хебрејски. Израелски студенти се упознају са српском поезијом и сложеношћу Балкана, док се њихове српске колеге сусрећу са хебрејским не само као језиком Библије, већ као живим језиком права, и упознају се са сложеношћу Блиског истока. Заједно истражују Холокауст на Балкану. Дани студија посвећени су судбини српског Јеврејства током нацистичке окупације, сећању на заједнице које су уништене и начинима комеморације и образовања. Научници из обе земље седе око истог виртуелног стола и питају се како да испричају ову болну причу, а да се притом не одустане од њене сложености. Заједничка, крвава позадина два народа у Другом светском рату и последњих деценија помаже у овом напору, а удаљеност између два града је минимизирана путем компјутерских екрана, Зума и заједничких библиотека.

Постоји нешто симболично у чињеници да су Јерусалим и Београд одлучили да продубе своју везу кроз академску заједницу; оба главна града прожета су идентитетом и напетостима, са многим ожиљцима тешких ратова како у последњим деценијама, тако и из древне историје. Тамо где политика може да учврсти ставове, знање их омекшава. Тамо где сећање може да подели, учење ствара заједнички језик.

Ове недеље у центру Јерусалима прослављен је изузетан догађај. По први пут у граду, Дан државности Србије, познат као Сретење, обележен је независном иницијативом израелских студената. Термин Сретење значи „сусрет“, а у Јерусалиму је добио додатно историјско значење: датум означава долазак Исуса у јерусалимски храм, догађај који је и Свети Сава желео да обнови. Локална иницијатива за обележавање дана, без буџета или смерница одозго, сведочи о пријатељству које је исплетено између младих људи и две културе и града.

И тако, после векова, „повратак“ Светог Саве у Јерусалим не одјекује у звоњави звона на удаљеним црквеним торњевима, већ у шуштању страница и студентском смеху на живахном кампусу у срцу Талпиота. Чује се на часу језика, на предавању о упоредном праву, у дискусији о наслеђу балканског јеврејства, а такође и у прослави Дана независности Србије као још једног разлога за омладинску забаву.

Ово је живи мост између прошлости и будућности, између вере и науке, између два града које је историја повезала нераскидивом нити. А сада академија ту нит претвара у дебело уже партнерства. Уже на чијем је крају, ове недеље, окачена застава Србије.