На питање како славе Први мај, радници у БиХ, посебно они у индустрији, данас цинично одговарају како су некад окретали јагњад, а данас не могу да отворе ни месни нарезак

„Данас нема ни фабрике, ни радника, ни земље, ни сељака”, суморни су описи којима пред камерама најчешће прибегавају радници уочи Међународног празника рада у покушају да направе паралелу о обележавању Првог маја некад и сад.

Миливоје Палачковић из бањалучког села Первани радни век је провео за стругом фабрике „Руди Чајевец”. Данас, као пензионер, на градској аутобуској станици чека пријатеље – пензионере с којима се сваког дана дружи уз јутарњу кафу. На питање да каже нешто о Првом мају и некадашњим временима, Миливоје се најпре намрштио. Прво сећање на то време су му „тужибабе” због којих Срби у Југославији „нису смели ни да писну”, јер су их „пријављивали за сваку реч они који су од њих били сто пута покваренији”. „Једног локалног пијанца који опсује Тита пријављивао је највећи лопов, који је био повлашћен јер је био комуниста”, каже Палачковић за „Политику”.

Но, на молбу да каже како му је минуо радни век у угашеном бањалучком гиганту, лице му се разведрило. „Е, то је нешто друго, ту је све било заиста лепо. Људи су узимали кредите, правили куће, школовали децу. Први мај се обележавао, додуше, не тако како ми сада волимо да причамо. Сиротиња је увек била сиротиња, али је тада ипак било достојанственије и веселије него данас. Некада је у мојим Перванима било пуно народа, узгајала се стока и сви су радили, сада нема нигде ништа, све је пусто”, каже он.

На питање да ли је на радно место долазио са страхом, да ли је био у сталној стрепњи од отказа, као што је то данас случај с радницима, одмахује главом и објашњава како је однос према шефовима тада био уљудан, али да бојазан од њих није постојала.

„Знало се да је оно што шеф каже истина, да су његове процене праведне и оне то заиста и јесу биле. Данас није тако, чак ни у друштву и држави, а тек у предузећима. Погледајте шта се дешава око нас – само свађе, лажи и подметања. Од првог радног дана у ’Чајавецу’, посао ми је био загарантован. Стрепња од губитка радног места није постојала, што је данас младима, изгледа, главна мука. Стално морају да доказују лојалност и марљивост, али им се не узвраћа ни приближно истом мером”, каже.

[caption id="attachment_25663" align="aligncenter" width="677"] Првомајска парада у Бањалуци у годинама после Другог светског рата (Фото: Архив РС)[/caption]

Празнична обележавања с песмом која се „другарски орила”, славља у природи, уз храну и пиће, можда су делимично била лишена симболике из које је изникао празник – борбе за радничка права – али ипак нису била суштински ускраћена за њену основу. Јер у Југославији се тог датума уз песму истицала важност радника и исказивало се поштовање према њима. Ту симболику употпунио је мит о Алији Сиротановићу – ког је изродила БиХ и као најбољег радника-ударника подарила бившој Југославији. Славу је стекао јер је пребацио норму ископавања угља и престигао Руса, па је награђен фићом – поносом земље, произведеним у Крагујевцу – и то пошто је с гнушањем одбио стан и новац, дакле – показао презир према гомилању материјалног богатства као врхунске вредности. Став према онима који су се угледали на рудара из Брезе тадашња држава је исказала ставивши његов лик на култну новчаницу, а „звезда” обожавана од милиона хтео је само да „још више ради за своју земљу”. Тита је замолио за мало већу лопату, али то тада није наишло на подсмех. Напротив, мит о Сиротановићу није настао случајно – ваљало је истицати врлине човека великог срца, патриоте, другара и пријатеља.

Да ли три и по деценије од пада комунизма радничку борбу више нема ко ни да поведе, као што нема више ни Сиротановића, а све је мање и оних којима је био узор, или је ситуација до те мере обесхрабрујућа да и примисао о радничким правима делује исувише утопијски у поретку који је замишљен као отворено тржиште у којем је напредак представљан као систем у којем се вреднују најмарљивији и најстручнији.

На питање како славе Први мај, радници у БиХ, посебно они у индустрији, данас цинично одговарају како су некада окретали јагњад, а данас не могу да отворе ни месни нарезак.

Један од времешних Бањалучана кога смо замолили да се присети како се држава у социјализму односила према раднику, цитира опаску коју је негде прочитао: „Када се говори о прослави Првог маја у време бивше земље, треба да се стоји мирно.” Каже да – уз све недостатке бившег система, у којем се, каже, такође певало да се ’не сања више стари сан јер сви чекају пасош да оду ван’, или боље речено мањкавости руководстава и вођа тог поретка – однос према радницима ипак јесте био вредан поштовања. „Невоља је што сви ми који смо то осетили никада нећемо моћи да се навикнемо на постојећи систем. Социјалистички однос према раднику, под постојећим друштвеним уређењем, никада нећемо достићи. Радници сада нису на првом месту, а ни на петом, њихову улогу преузео је профит, а морал је тек фраза о којој се више и не говори јавно. А некад није било тако, морал је заузимао и те како важно место у друштвеним односима. Изгледа да се моралност сада више тумачи као слабост, него врлина”, каже он.

пада у срећнике с примањима изнад просека. Ипак, не зна да ли ће славити празник рада. „Прва асоцијација у вези с тим празником за мене су сталне медијске полемике о његовој симболици – да ли је изневерена борба за права радника или није, што ми делује офуцано, знајући какав је живот просечног радника. Сви смо ми замењиви шрафови, потпуно незаштићени. Узели смо западни систем, али не и оно најбоље из њега, као што смо и из социјализма изоставили и заборавили све оно што је вредело, а чини ми се – задржали све оно најгоре. Еуфоричне прославе не волим, ни преједање у природи, па сумњам да ћу роштиљати, а чини ми се да је то све мање популарно. Не разумем шта да славим. Радује ме слободан дан. Додуше, ни то није сасвим сигурно, можда зазвони телефон”, каже Ведран.

Политика
од дописника из Бањалуке