23. новембар 2015.
Милосављевић је одиграо пас са Пижоном, Пижон је петом додао до Благојевића, Благојевић центрираааао – Дуле Савић – ГООООЛ! А у Лондону МУК. Шести децембар 1978. стадион Арсенала у Лондону и незаборавни гол за историју звездиног центарфора. (https://www.youtube.com/watch?v=hE8FqZvT6xo). На само пар недеља од обележавања 37. годишњице Дулетовог гола, догодио се још један МУК у Лондону. Овог пута није било Милосављевића, нити пете Пижона и центаршута Благојевића ка Дулету. Овог пута на терен О2 арене је изашао велики Новак, суверени владар белог спорта, сам самцијат са свим својим умећем и генијалношћу утишавши 15000 људи у велелепној лондонској дворани.
Да Енглези, очекивано не навијају за њега могло се наслутити још на мечу у уторак, када је Роџер Федерер са 2-0 добио дуел са Новаком Ђоковићем у групној фази. Сваки њихов меч прича је за себе. Наравно нико не жели да изгуби, али на једином турниру где је могућ пораз, а да се такмичење настави, Новак је искористио џокер и одмор "лошег дана". Већ тад је било јасно да до реванша може доћи само у финалу. Тако је и било. Једино што је остало исто у тих пет дана била је више него изражена наклоњеност публике Швајцарцу. Није се крила жеља да Србин опет доживи пораз.
На њихову жалост почетак меча, цео његов ток као и наравно крај припао је неприкосновеном светском играчу - број један. Свакако је било занимљиво чути како се за хладне Енглезе "објективно" прославља поен Швајцарца, насупрот неким спорадичним аплаузима Ђоковићу. Читаву атмосферу квалило је оно препознатљиво "Ајмо Ноле!" од малобројних Срба у хали. На крају дана - победник је био – "број један". Ништа није помогло. Узалудна су била сва оправдања спортских коментатора да је ето, публика само хтела да гледа дужи меч и да ужива у заиста врхунском тенису двојице великих тенисера који су заједно са Рафом Надалом обележили ову деценију "белог спорта" у свету.
Не може се схватити очигледна пристрасност на први поглед спортски образоване публике која залази чак и у непријатност приликом играња меча. Ипак је то требало да буде неутралан терен. Ипак, Ђоковић - светски број један, који је у овој сезони имао надреалан скор, заслужује мало више од куртоазног аплауза на крају меча. Разочарење просуто и откривено у уздасима након Федерерових неизнуђених грешкака само су још једна потврда да публика у О2 арени не признаје сурову реалност да је један Србин на крову света, и да је баш тај Србин пре десетак година глатко одбио могућност да наступа под заставом тих Енглеза – Уједињеног краљевства Велике Британије.
Енглези су још тада добро искаутирали ко би могао бити у врху светског тениса, али Новаку није падало на памет да због пара промени националност и идентитет прихватањем њиховог пасоша. Зато, сада не може и не треба да чуди што је, на пример, након победе над Надалом у петак узео плави маркер и написао честитку на ТВ-камери: СРЕЋНА СЛАВА.
Као да је публика у Лондону, слично као она у Њујорку пре 2-3 месеца, љута због тога што је Новак непобедив и што је са трона одавно већ збацио, по њима најбољег свих времена – Роџера Федерера. Да не залазимо у статистику и спортске детаље приче, али у светском спорту је (пре)често било неправди према нашим спортистима, омаловажавањем њихових резултата. Да не набрајам примере, али у великом броју случајева када српски спортисти постигну феноменалан резултат та се вест са светских и европских такмичења некако нерадо често усиљено провлачила кроз запдне "објективне" медије. Слично је било и сада. Изузев основног заједничког признања водећих светских агенција да "маестро Ђоковић доминира и пркоси логици", уз пословично покривање догађаја и стандардно хвалисања општег Новаковог овогодишњег резултатата, већина медија је пренела изјаву баш пораженог Федерера. У стилу да за њега Новак и није посебан играч "као на пример Надал" и да је својим грешкама дозволио Ђоковићу да победи.
Све док је год таквог става и надменог понашања, смрзнутог лица и на први поглед мирне нарави, Роџер ће бити у подређеном положају у односу на Новака. Разумљиво ривалитет траје, постоји већ скоро деценију и чини се да је сваким новим мечом Новак све ближи позитивном скору. Али, на крају крајева импонира његово поштовање противника, аплауз на рекету после изгубљеног поена у дугој размени удараца и свакако похвалне речи за искуснијег и (за сада) статистички успешнијег Швајцарца.
Сезона је готова, Новак је слично као и прошле године у бриљантном стилу и победничком низу освојио највише поена, титула, мастерса и гренд-слемова ... Но, није се променио већ сваким даном показује и доказује да су поштовање, уложени рад, труд и залагање много битнији од самих резултата који могу, али не морају увек доћи. Надамо се да ће и публика у Лондону, Паризу, Њујорку... то знати објективније да цени већ у наредној 2016. години. А до тада, немамо ништа против да њихов МУК траје.
Марко Хинић
