02. децембар 2016.
Имамо у руке РЈЕЧНИК ЦРНОГОРСКОГ НАРОДНОГ И КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА, издање Црногорске академије наука и умјетности (ЦАНУ), Подгорица 2016, против којег су се узбунили албански екстремни националисти, шовинисти и расисти, па пошто нису нашли ни длаку у јајету, убацују је својеручно, претендирајући да смо их овим РЈЕЧНИКОМ понизили и увредили, да смо ту писали о њима неистине и приказали их и као дивљаке.
Пошто су ми пре које године спалили сред Тиране четири нова издања мојих књига, не дозвољавајући им ни да пређу праг штампарије, њихов претставник у Црногорском парламенту, сигурно да би нам доказао да нису дивљаци, демостративно је поцепао РЈЕЧНИК Академије ЦАНУ, ту – у Парламенат, на очи свих. Не чуди нас што се тиме поноси његова сорта Албанаца, али се чудимо како албанска мајка још није родила тог сина да га осуди.
Но, да видимо шта је то узнемирило ове Албанце у нашем РЈЕЧНИКУ.
У овај РЈЕЧНИК имамо ове гласове, који се тичу њих: АЛБАНАЦ, АЛБАНИЗАЦИЈА-АЛБАНИЗИРАЊЕ-АЛБАНИЗИРАТИ-АЛБАНИЗОВАЊЕ-АЛБАНИЗОВАТИ, АЛБАНИЈА, АЛБАНКА, АЛБАНОЛОГ, АЛБАНОЛОГИЈА, АЛБАНОЛОШКИ и АЛБАНСКИ (придев и прилог).
Код гласа АЛБАНАЦ пише: «становник Албаније; онај који је поријеклом из Албаније».
Овде не само што не видимо ништа увредљиво, већ напротив видимо и нешто у прилог ових Албанаца, а што им не припада. О томе ћемо писати у продужетку.
Сада питамо шта има овде увредљивог, понижвајућег ?!
Изволите видети како су дефинисали глас АЛБАНАЦ сами албански академици. У њиховом делу FJALOR I GJUHËS SË SOTME SHQIPE (РЕЧНИК ДАНАШЊЕГ АЛБАНСКОГ ЈЕЗИКА), издање Академије наука Народне Социјалистичке Републике Албаније, Тирана 1980, код гласа SHQIPTAR (АЛБАНАЦ) пише: « Banorvendës i Shqipërisëose ai që e kaprejardhjenngaShqipëria » (Становник мештанин Албаније или онај који има порекло из Албаније ).
Како видите, ова дефиниција се ни по чему не разликује од оне ЦАНУ.
Ако баците поглед и осталим гласовима, констатираћете исто, изузев код гласа АЛБАНИЗАЦИЈА, где пише: «на основу искуства избеглица православног живља из Албаније које је било изложено систематској албанизацији, нарочито у времену послије II свјетког рата 1945. године».
И код гласа АЛБАНИЗИРАТИ: «иако су Малисори албанизирани, њихов говор се знатно разликује од стандардног албанског »
Албански академици, код њиховог гласа SHQIPTARIZIM (АЛБАНИЗАЦИЈА) пишу да се обратимо гласовима SHQIPTARIZOJ-АЛБАНИЗИРАМ и SHQIPTARIZOHEM -АЛБАНИЗИРАМ СЕ.
Код тих гласова пише: « E bëjshqiptarngagjuha, ngazakonet, ngakultura dhengaformimipsikik ; и japkarakteretnikshqiptarnjëvendidukeshtuarshumëpërqindjene shqiptarëvenëpopullsinë e tij» (Чиним га Албанцем по језику, по обичајима, по култури и психичком формирању; дајем албански етнички карактер једном месту повећавајући много постотак Албанаца у његовом народу).
Како видите, самом дефиницијом гласа, албански су академици признали феномен албанизације људи и територија, немајући куд од историјских чињеница не само ван граница данашње Албаније, већ и унутар саме Албаније.
Велики пријатељ албанског народа, Француз Ами Буе (Ami Boué, 1794-1880), кога су Албанци увели и у својој енциклопедији као таквог, каже не само за ове Малисоре, већ за све Албанце: «У суштини ови Арбанаси нису ништа друго него раса баш тарда, помешана много са српском крвљу, као што су помешани Грко-Албанци у Епиру. Они су дошли на места одакле су емигрирали Срби, напустивши их 1690 и 1737. Њихови фисови или племена…многобројна су…и сва потичу од мешаних алијанси албано-српских». ((BOUE, Ami: LA TURQIE D’EUROPE, Парис 1840, стр. 68.)
Ово им је рекао и добро познати немачки историчар, балканолог, академик, Проф. Др Георг Штадтмулер (Stadtmüller, 1909-1985). Ових година то им је поновио и њихов велики пријатељ Енглез Ноел Малколм (Noel Robert Malcolm), наглашавајући да је Лума, област Источне Албаније, све до 19. века била настањена православним Србима, од којих данас нема више ниједног, јер су сви албанизирани. За Мирдиту, област Средње Албаније, којој име потиче од Србина Мирослава Димитријевића (Миро Дида), исти овај Енглез пише: «Мирдита, највеће племе и можда најнетипичније албанско» (MALCOLM, Noel: KOSOVA, друго издање, Тирана-Приштина, 2001, стр. 17.)
Интерсантно, ови Албанци, иако су од њих названи и бастардима, до данас још им ни имена нису споменули у негативном смислу, ни Французу, ни Немцу, нити Енглезу. Зашто ?! Да можда не треба да буду Словени и – посебно – Срби, да би се они иритирали и од саме констатације да су албанизирани Срби?!
Што се тиче језика Малесије, он је ту дан-данас, па га свако може упоредити са стандардним језиком Албаније и уверити се у истинитост констатације ЦАНУ.
А сада да се вратимо дефиницији гласа АЛБАНАЦ, за коју претендирамо да није исправна ни код албанских и нити код црногорских академика.
Пре свега наглашавамо, а ако је потребно и докзаћемо да у Албанији, и поред насилне албанизације, дан-данас живе не само Албанци, већ и припадници других народа, па скоро и читав један етнос – Власи. Према томе не можемо рећи да је само Албанац становник Албаније, нити да је Албанац сваки који је из Албаније. Карактеристика Албанца није ни место живљења, нити порекла, као што то није ни за остале народе
Из Албаније су били и Иван Кукузели, Ђурађ Кастриота-Скендебег (албански национални херој), Наим Фрашери (албански национални песник), династија бискупа Мазарек, династија песника Силић, књижевници Петар Буди, Тефик Ђули, Касем Требешина, Стерио Спасев, уметник Александар Мојсиу, истакнуте друштвено-политичке личности Исмаил Ћемал, Васил Шанто, Кочо Ташко, Кочи Дзодзе и пуно других, али они нису били и Албанци. По националности!
У Албанији живе и неки црнци, Африканци, али не верујем да су и они Албанци.
Преко свега, све до 1043.године, када су Албанци по први пут изнели свој нос у историју, историја Албаније није историја албанског народа, већ дугих народа, који су је настањивали пре њиховог доласка ту, конкретно – у област Мата, изнад Тиране, по албанском академику, Проф. Др Екрему Чабеју у X веку наше ере, по мојим истраживањима нешто раније – могуће у IX веку (БУРОВИЋ Каплан: КО СУ АЛБАНЦИ ?, друго издање, Јагодина, 2013.)
Према томе дефиниција АЛБАНЦА мислим да је ова: «припадник беле расе, који је наследио од родитеља албански језик, обичаје, културу и психичко формирање».
Сигурно да овај РЈЕЧНИК, као првенац лексикографије ЦАНУ, има и других гласова који могу имати потребу да се мање-више исправе, али – и поред тога – он је за сваку похвалу, једно сериозно дело, достојно свог времена не само технички, већ и научно, стручно. Ја им и честитатм, иако са болом у срцу, јер сам за зближење, уједињење и сливање и највећих народа на свету, сасвим различитих, камоли по свему сродних и сасвим малих.
Проф. Др Каплан Буровић, академик
