„Историја српске поезије Косова и Метохије 1951–2022” подсећа на чувену „Утуљену баштину” Гојка Тешића. Заборављени српски писци и тамо и овде, једни предратни, други послератни, а и једнима и другима се политика добрано упетљала у животе, и она књижевна, и она у најужем смислу речи, одвећ сирова и сурова. Песницима са Космета који пишу на српском језику углавном се изгубио траг у оквирима матичне књижевности. Како и зашто, питање је којим се бави аутор овог колосалног дела Александар Б. Лаковић, Пећанац и Крагујевчанин, лекар по академском образовању, песник и тумач поезије по духовном позиву.

„Историја српске поезије Косова и Метохије 1951–2022”, у издању Дома културе Грачаница, недавно је угледала светло дана. У књизи на готово хиљаду страна говори се о 280 косовскометохијских песника, а само неколико њих је познато и широј јавности. У књигу нису увршћени само Срби, већ и Роми и Горанци који су писали на српском језику. Албански и турски песници са Космета нису заступљени, јер су махом писали и објављивали на својим језицима, врло ретко на српском.

– Предзнак „српска” не односи се на нацију, него на језик. Ово је историја језика, не људи – каже Лаковић на почетку разговара за „Политику”.

Књига је огромна, обухвата период од 70 година стваралаштва косовскометохијских песника који пишу на српском језику. Шта вас је подстакло да се упустите у овај заиста велики подухват?

Разлог због ког сам урадио ову монографију јесте утисак да поезија која се ствара на српском језику на Косову и Метохију није адекватно тумачена нити вреднована на националном нивоу, у оквирима матичне књижевности. Хтео сам да скренем пажњу широј књижевној јавности да постоји заиста велики број квалитетних песника који су, нажалост, прекривени заборавом, јер нису стигли до критичара од ауторитета што би можда могли да промене њихову књижевну судбину.

Критеријуми приликом писања оваквих дела могу бити различити. Којима сте се ви руководили?

Историја, мислим, треба да опише и помене све актере периода о ком се говори, а први критеријум је био да су песници о којима пишем бар једну књигу објавили на српском језику. Други је био да су бар пет година провели на Космету, и то у периоду животног и уметничког сазревања, док су били у школи или на факултету. Углавном се код тих песника и у њиховом каснијем раду препознавао неки траг косовскометохијског мита и поднебља. Прави пример је Момир Војводић. Он је рођен на Космету, ту је живео, али је и по преласку у Црну Гору остао косовскометохијски песник, више него многи који су остали на Косову и Метохији. Углавном, држао сам се критеријума које су користили и претходни критичари и тумачи поезије.

Како је дошло до тога да косовскометохијски песници остану ван видокруга националне књижевне критике, која је била врло жива с почетка периода о ком пишете?

У годинама после Другог светског рата, када је почео институционални развој књижевности на Косову и Метохији, када је дошло до покретања новина и часописа, до оснивања клубова, касније и факултета, дела косовскометохијских писаца била су изузетно третирана у књижевној критици. О њима пишу универзитетски професори из Београда и наши познати критичари, попут Богдановића и Гавриловића. Но, како су се институције на Космету развијале, људи који су их водили су помислили да контрола и добронамерност Београда више нису потребни. Ти руководиоци из Приштине почели су да се отуђују од националних књижевних ауторитета, па су тако покидане и везе са Београдом. Једном покидане везе касније је било тешко обновити. Тако су косовскометохијски песници остали на маргинама националне критике или су потпуно испали из матичног круга.

Да ли је то била само књижевна политика, или се у то умешала и политика у најужем смислу те речи?

На Космету се тада десило оно што се десило и после приликом распада Југославије, када су сви лоши писци и сви лоши глумци хтели да буду бардови у својој средини, у својој нацији.

Мислите да је приштински културни естаблишмент кривац за то што су песници са Косова и Метохије запостављени у националним оквирима?

Људи који су званично представљали српску књижевност на Косову и Метохији више нису желели да одржавају контакте са Београдом. Хтели су сами да кроје књижевни живот и буду његови једини господари, а контакт са Београдом нипошто није смео да се изгуби. Испрва су сви добри песници који су поникли на Косову и Метохији, без обзира на то где су касније живели, аутоматски укључивани у матичну поезију. То важи за Алека Вукадиновића, Либеро Марконија, Велимира Милошевића. Значи, никаквих препрека с почетка није било да се и у Београду препозна квалитетна поезија, али се после све теже допирало до Београда. Због тог расцепа поезија Лазара Вучковића никад није на прави начин вреднована, а реч је о одличном песнику. Због тога мало ко зна за надреалисту Велимира Парлића, који је пре рата објавио књижевнотеоријски рад о надреализму и написао збирку „Леш сунце” у надреалистичком маниру. Упркос томе, званична књижевна историја сматра да је творац модерне поезије на Косову и Метохији Раде Николић, са збирком „Сенке” из 1951. године.

Да ли постоји нека специфичност која обједињује косовскометохијске песнике, односно колико свако од њих ствара у складу са савременим токовима српске и светске књижевности?

Кад се погледа гама свих тих песника и њихових стихова, може се приметити да и они који пишу о истој теми то чине на другачији начин. Наликује то једно на друго, али је заиста особено. Разноликост је невероватна, а садржајно су окренути мотивима којима су окупирани углавном сви песници. Но, интересантно је да се врло мало песника бавило Другим светским ратом, као да тај светски сукоб није оставио неког великог трага на Космету. Косовски мит је прекрио стваралаштво многих песника, а поједини из те перспективе слуте и пророкују несрећу која нам се десила. У ту групу најпре спадају Ратко Делетић и Душан Николић. Они су поезијом говорили оно што се јавно није смело рећи. Неки су и тешко пострадали због својих стихова. Због поеме „Метохија”, Милош Остојић је протеран из Пећи. „Стани. Ако ти неко рекне – идите, за вас овдје сунце не сија, срце ћеш за срце узимати, Метохијо”, ти Остојићеви стихови су протумачени као позив на међунационални сукоб, рат, убијање, а реч је о љубави према завичају која је чиста као сунце.

Сасвим сигурно очекујете да књига пробуди интересовање за косовскометохијске песнике?

Првенствено сам је због тога написао, а мислим да неколико песника заслужује посебну пажњу. То су Драгомир Костић, Благоје Савић, Мираш Мартиновић и Слободан Вукановић који се бави научном фантастиком. То су актуелни ствараоци, али има и заборављених песника који заслужују да њихово дело буде изнова вредновано. То треба да учине београдски критичари. Ми ствараоци са Косова и Метохије годинама и деценијама се ослањамо само једни на друге, а то не доводи до преко потребних нових тумачења. Књига би после Грачанице требало да буде представљена у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду. Волео бих да се са књигом упозна што већи број људи, а надам се да ће стручна јавност бити спремна и за полемику.

ПОЛИТИКА