17. март 2017.

Специјални интервју са Александром Прокопиевим уочи нове књижевне радионице Споне на којој ће бити модератор, са радним насловом: Ја и Балкан.

Радионица, и(ли) књижевно дружење ће бити уприличено 30. марта у кафе књижари Магор у Скопљу, а писац и есејиста Прокопиев за портал Споне говори о избору писаца и њихових дела: „Лудвиг“ Давида Албахарија, „Миленијум у Београду“ Владимира Пиштала, „Вашарски мађионичар“ Јелене Ленголд, „Хамам Балканија“ Владислава Бајца.

- Зашто су изабрани управо ови аутори и ове њихове књиге?

-Да не буде забуне у том заједничком наслову који смо одредили „Ја и Балкан“, није нека поетичка једнакост аутора, јер, сви су они дуготрајним радом, изградили свој профил, али су сви блиска генерација. И припадају том такозваном београдском кругу постмодернизма, сви су се дружили.

С тога сматрам да је од велике важности да, си у случају са неким пријатељ, онда је то права књижевна критика.

Давид Албахари

- Почео бих с њим, знам га још из студентских дана, био је уредник Књижевне речи, са Рашом Ливадом покренуо велики утициј на младе ауторе...Па часопис Писма, значило је то нама младима, О Давиду говорим и младим писцима, о атмосфери која је владала у Београду касних 70-их година, тај град је био најлепши град на свету, нарочито на културном плану, лепа дружења..и позоришни живот, и рокенрол и књижевност...

Подсећам се нашег првог сусрета са Давидом. Седео је у Певцу.

Најлепша кафана у топлим месецима, знате она непредвидљива клима београдска, крај априла људи излазе, и друже се напољу, и цео тај дорћолски крај је био препун шармера, правих уметника...Ах, како је то време и подбенбље било. Имао је већ Димитријевића и Књижевне речи....лепо ме је прихвастио и објавио ми одмах причу...Није престајало дружење ни кад је отишао у Канаду. Уређивао је на страницама Политике Југословенске прозе, а касније и ју групу. Други су то дани били. Па Књижевни Распис...па...

- Преобиље занимљих тема и сећања за предстојеће књижевно дружење. Колико тога може да стане у једну радионицу? 

Владислав Бајац

Пријатељство које траје целог живота...Да, имајмо у виду и чињеницу да није ни пожељно да све срочимо и кажемо у овом разговору, оставимо нешто чиотаоцима и за само књижевно вече.

Зачели смо часопис Знак на Филолошком факултету, био је уредник Рока, ја сам свирао, заједно смо маштали, причали и расли као људи и писци...Један од најбољих пријатеља...Говорићемо о његовом роману Хамам Балканија.

Оно што се издваја код ових аутора које ћемо обрађивати јесте, врсна техника постмодернизма, а они су то изузетно плодонсни. Једна од њих рецимо и:

Јелена Ленголд

-Била је мало изван круга. Јер смо у том кругу углавном били младићи, али како смо расли, и Јелена и ја смо успоставили сродност на плану књижевности и дружења, али и са њеним супругом Баљком, који је нјабољи афористичар у српској књижевности изградили смо присан однос.

Владимир Пиштало

Владо је посебна прича, његов беогадски период, па пут у Америку, па опет назад...и његов раст као књижевника памтим, јер је и он учествовао у формирању часописа, под псеудонимима смо пислаи, играли се, и Влада је постао ауторитет нове српске књижевности.

Ово кажем јер је избор да причам о њима, подстакнут људском страном, познајем их као карактере, како комунцирајку са светом...а иза њих лежи четири ипо деценије књижевног стажа.

Сви су понос нове српске књижевности.

Они имају спој широке културе космополитизма, с друге стране негују припадности свог раста по сопственом и дивном Београду.

„Рат“ са реалаистма био је акатуелан и видљив, зар није и овде присутна та слика да стари професори негирају постомодернизам а чини се да га и не познају довбољно добро. Не јавља ли се можда и нека врста љубоморе том новом непозатом правцу,како гледати на све то, како да се објасни све то обичном читоацу?

-Клима је промењена. У то време је био чак опасан период за писце, који су строги релаисти. Одличан професор који ми је предавао Љубиша Јеремић један је од идеолога реалистичне сцене која је била добра. Имајмо на уму да су у то доба и важни реалисти писали: Ћосић, Булатовић, Јеремић, с друге стране: Пекић, Киш, Ковач...Нису то нимало једноставне ствари.

На једном часу упао је човек речима: Људи бију Киша у Француској.

Није то била Француска, већ срце Београда, тамо је био Клуб књижевника, сви смо трком отрчали да видимо шта се дешава, био је он сам Киш раскрваљен, али не као неко ко је добио батине, него ко се побио, није био као жртва,х оћу да кажем билоје и туча, а нама је то било узбудљиво да видимо Данила у таквом светлу...

И у македонској књижевности је била слична слика. Осамдесетих почетком, Формирали смо круг пети круг, под утицаем беопгртадке сцене у којој су били: Димитрије Дурацовски, Јадранка Владова, Драги Михајловски, ја, и Елизабета Шелева, која је била студент. Оодмах су нас напали, по новинама и часописима..То је врло занимљиво из данашње перспективе, ко је све писао против нас.. живот се мења, и укус у књижевности. Многи од тих критичара сад су пријатељи и користе постомодерне технике...

Данас рецимо, подсећа Прокопиев "постмодернизам, као и рокенрол не постоје". - Остали су шаблони, нема живих свирки, нема духа рокенрола, књижевности. Поступци, хит издања, користи постмодерну...али у оно време пре 35 година било је то нешто сасвим ново и незгодно".

Про-За Балакан

Алескандар Прокопие подсећа да ове године обележавамо пету годину од оснивања књижевне маниифесатације Про-За балкан.

- И то је исто једна као и све добре инцијативе, сакупиш људе из региона, који као да живе у једној улици, иако су подељени границама. Остали су своји.

И одличмни писци. У суштини мансифестација са скромним средствима. А даје резултасте, пет писаца нам дођу, иако је био и режисер Шијан. Био је Албахари, Бајац, ове године ће доћи Пиштало, крајем априла месеца-.

Милутин Станчић