25. фебруар 2016.

Председница образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин“ Алекснадра Нинковић Ташић (у)води нас кроз изложбену поставку попут лавиринта у Музеју историје Србије чији је аутор.

Као и Пупин меморијалног пројекта у земљи и региону у оквиру кога је поставила први виртуелни музеј који представља једно научно и културно наслеђе у свету. У разговору за Спону открива животни пут Пупина једног од највећих умова, добротовора, верника добитника Пулицерове награде, разотркивајући завесу незнања, заборава, нехаја нашег (на)рода ка овом великом човеку.

Док је Србија „крварила“ у Првом светском рату, кад је ратни вихор достизао највеће ужасе, Михајло Пупин саставља Проглас српском народу који је у Америци пуштен управо те 1915. године о Видовдану.

Слажу се једна за другом информације и чињенице, а дотле, у Музеју невероватан, чак и непоновљив призор, жива изложба, до сад невиђена, - интерактиван приказ живота, Пупин се обраћа посетиоцу, говори својим гласом и фигуром.

Појашњава и уводи као и Александра кроз овај наш разговор. Док стопалама утискујемо круг појављује се читав животни Пупинов пут од родне куће, свога засеока, до пута за Америку. Читав хоризонт и пређени пут стане у једној слици, у једној мелодији, на платну и визуелизацији.

Увиђамо брод, који као да и сада једри ту у престоници данашње Србије, а уловљава нам хоризонте Америке у јеку Великога рата. Док нам мисли лутају, већ смо у ходницима Музеја, где се мора застати, предахнути, замислити се дубоко над овим генијалним умом. И његова радна соба, па учионица у Колумбија универзитету, као да имају час актуелности. Мало доћи себи док и даље тражимо знане одоговре, и дилеме.

Колико је било тешко проникнути у тај однос Пупин-Тесла, јер су те релације и подстакнуте дочаране и на самој изложби?

Када ставите испред себе прикупљена документа - чланке из медија, чак и локалних, архиве Колумбија универзитета и многих научних институција које брину у Америци о Пупиновом и Теслином наслеђу, када разговарате са породицама оних људи који су сарађивали и друговали са нашим великанима и изнад свега када погледате детаљно у њихова велика дела, добијате потпуно другачију слику од оне која је деценијама градила пре свега предрасуде и неистине о односу два великана. Тешко је било све прикупити, превести, систематизовати - али погледати у резултат овог рада чисто је задовољство. Видите блискост између два живота која стоје као стубови историје српске науке.

Како је уопште потекла идеја да се реализује овако грандиозна изложба, где је све генијално испланирано и овако изблиза предтављено нашем човеку као да путује кроз године простор и време?

Величина изложбе мали је напор да се покаже величина Човека Михајла Идворског Пупина. После деценије моје пупинизације дошао је тренутак да се тиму придруже директорка Историјског музеја Србије, др Душица Бојић, два млада човека Марко Тодоровић и Марко Савић, тако да смо заједно успели да изнесемо и изборимо се да Пупиново наслеђе засија попут звезде. Два Марка била су задужена за магију на изложби - да прошире реалност и учине могућим да у срцу Србије оживи музеологија будућности.

Успела си са својим тимом да нам приближиш и утицај Пупина у Америци, и његов патриотски ангажман, колико је то било могуће извести на начин на који јесте, док нам се у Музеју преламају помешана осећања поноса, неке сете, зачуђености?

Најважнији задатак који сам поставила у грађену приче о Пупину био је показати све доприносе које је оставио и човечанству и српском народу. Нема Пупина без разумевања његове вере и националног рада. Тај Пупин је у периоду после 2. светског рата прво склоњен. То су стубови на које се Пупин ослањао читав живот - православље које му је мајка улила у срце и српство које су градиле традиције на којима је одрастао. Показати кроз чињенице и резултате његовог рада Пупинову улогу у стварању српског друштва био је један од највећих изазова и на овај аспект поставке ја сам најпоноснија.

Његова национална свест дакле није замрла нити се угасила у Америци?

Чак је и порасла. Када је током Првог светског рата Краљевина Србија изгубила сваку економску снагу и није могла да подигне као држава ратни кредит, Пупин је отишао код угледног америчког банкара и упитао га је - Да ли је довољно све што ја имам да се подигне кредит?, на шта му је банкар одговорио да јесте, али да ће сигурно пропасти. Знате шта је Пупин одговорио - Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја.

Чини се да је врло јака чак, доминатна та теолошка нит која се огледа и у поставци, истанчани осећај вере кроз научна истразивања, једна необична црта побожности?

Потпуно сте у праву. То најбоље показује Пупинова књига Нова реформација, која носи поднаслов од физичке ка духовној реалности. Пупин пише да га је наука учинила бољим хришћанином, као и да су духовна и материјална реалност плодови са истог дрвета сазнања. Када упознате Пупина, видите да је вера један од његових најчвршћих ослонаца у животу. Пријатељ коме је безрезервно веровао био је Владика Николај Велимировић. То што су заједно учинили за духовну мапу Србије има снагу не два човека, већ два дива.

Постоји ли документ који би потврдио да је овај геније потекао са југозапада данашње Македоније како данас неки истичу?

Нико још није показао такав документ појашњава Александра Нинковић Ташић. - Он је био велики верник и помагао је не само цркву, него и ратну сирочад, гладне, сиромашне. Звоно које је послао управо у Охрид било је и под утицајем владике Николаја Велимировића, епископа охридског и жичког, са којим је био близак пријатељ.

На последњем сусрету на једној од Конфереција за дијапсору говорили сте и објашњавали значај истраживачког рада о Пупину, шта се променило у односу на тај рад институционално, јер, похвале стижу, али стоји ли Држава озбиљно иза свега онога што радите?

Сав рад Друштва је моја борба да чист морални пример Михајла Идворског Пупина унесем у наше друштво, да га учиним видљивим. Занос, осећај одговорности и понос што стојим пред једним од најдрагоценијих примера у историји српског народа, чине неуморним моје напоре. Најневероватније је што и поред прикупљених хиљада докумената стално стижу нови. Ова прича нема краја. Пупин не корача сам - уз њега стоје приче о десетинама других великана, па и обичних људи чије је срце било веће од свих интереса којима данас
меримо живот.

Пупинова реченица да ништа човека не чини толико срећним као његово поштено уверење да је учинио све што је могао у свој рад улажући своје најбоље способности, моја је водиља на овом мисије равном путу пупинизације.

Звоно за Охрид

На једној од слика у спомен-соби Пупина виде се волови и биволи како вуку кола натоварена великим црквеним звоном. То је био поклон Пупина Охриду. Наиме, када је 1921. године Пупин други пут посетио Краљевину СХС, у Љубљани је преко свог пријатеља др Нике Жупанчића наручио да се направи велико црквено звоно тешко 2.300 килограма. Захваљујући разговору са епископом Николајем Велимировићем, Пупин је решио да звоно поклони Охриду. О томе постоји и запис у листу "Јужна звезда" од 8. августа 1923. године који је излазио у Битољу. За израду звона Пупин је платио 129.000 тадашњих динара, а на звонику и данас на српском језику пише: "Михајло Пупин, професор Колумбијског универзитета у Америци. Божански звуци разнесите славу палих јунака и потомству причајте о њиховим великим делима. За пале хероје на Кајмакчалану, 1921. године."

Крсна слава

До краја живота Пупин је славио своју крсну славу Велику Госпојину, а Пупин је једном написао: "Наука је учврстила и ојачала моју веру. Она ме је направила бољим хришћанином." Занимљиво је да житељи Вевчана који се презивају Пупин(овски) и данас славе Велику Госпојину, док сви остали у селу славе сеоску славу Преображење.

Милутин Стачић