07. март 2016.

Балерина, Александра Стефановић рођена Скопљанка, у разговору за Спону, говори о свом животу, балету који  је саставни део њеног живота, а како сама каже и чланови њене породице били су део позоришта, везани за даске које живот значе.

Тако су иза сцене били деда – шминкер, баба фризерка ујак балетан, а она је још као мала показивала таленат за игру, за плес, и још као дете је усвајала тајне балета и како истиче знала је да у овом послу нема отказивања, нема застајкивања, већ корачаш само напред ка циљу и усавршавању, каже млада Александра, ангажована као солиста у Макеоднској опери и балету у Скопљу.

Балетско музичко образовање је стекла као средњошколка. Завршила је четири године ниже и четири средње балетске школе, а факултетско образовање стицала је на социологији, како би имала неку сигурност ако се повреди на сцени. Професионално се балетом бави 18 година.

- Не кајем се, јер сам се интелекутално изградила, и другачије посматрам ствари око себе. Другачије сагледавам друштво као целину, чему је допринела социологија. Имала сам жељу и размишљања да и постдипломске студије продужим са правцем Социологија културе и социологија религије, али сам морала да се одлучим и да бирам. А, трпео би посао којим сам сада заокупљена. Сада радим са децом, и могу да препознам одмах таленат.

Стефановићка указује да балет поред талента захтева и упорност. То је чак и битније, додајући да су у Кући Балета, сви ангажовани на целом репертоару, само у зависности да ли је реч о мањим предтсавама или је у питању камерни и од тога шта кореограф одлучи, али за целовечерње балете увек је ангажована.

Репертоар је годишњи, а прави се у сарадњи са Министарством културе. Постоји једна класична и једна модерна премијера која се планира за годину дана. Када и ког месеца улазе колико представа. На годишњем плану се заокрежује репертоар. У овом пероду вели, у Балету, имају и девет представа месечно.

Балет - говор тела

На питање где је место балету данас у друштву, и може ли публика да разуме поруке које на сцени пружа ансамбл, може ли се учествовати и разумети, Александра одговрара да иако нема текста и да ово није позориште, није ни опера, да се заправо са телом може много више открити, много више рећи, некада и више него што нам то нуди писана реч.

- У последњих неколико година ситуација је много измењена у позитивном смислу. Некада су нам долазиле организоване групе средњошколаца, али та публика није била ни мало едуцирана, као данашња генерација. Јер, млада, али и мала дечја публика данас се у сфери моде нараштај уписују у школе за модерни плес, или балет, и тако имамо данас препуне сале на балетским представама. А то траје десетак година. Нека деца су порасла са тим сликама и сада имамо сасвим упућену публику, што је накада било незамилсиво, где ниси могао да задржиш пажњу публике.

Александра за Спону објашњава да је карактерна балерина, дочаравајући детаље да је заокупљена шпанском игром, циганским плесом, и ове своје приче са сцене доживљава као своје, да би изградила упечатљивији лик.

Поменула си да кроз улоге као солиста, долољаваш карактер једног народа. Ту наравно има више игре, исказивање јачих емоција. Можеш ли да издвојиш неку предтсаву?

-У представи Есмералда, играла сам пријатељицу Есмералдину, Циганку. Тога нема у роману, то је интервенција. Она је главна свим Циганима. Улога је захтевна али ми је баш због тога драга. Ту бих издвојила и комад Мерцедес из Дон Кихота. То су само мали делови соло улога које сам играла.

Имали смо лепу представу Огнени градини. Недавно је била премијера. Веома лепа представа, а неке се понављају већ годинама: Лабудово језеро, Жизел...Та класика је незаменљива.

Радим до 22 увече, потребан ми је одмор. Опушта ме класичан одмор, желим да изађем с друштвом, не стижем да гледам друге представе да посметрам другу врсту уметности.

Споне Балета

У припреми дела, кореограф је веома важна карика у балету. Ту је и режисер, они заједничким радом бирају ко ће ући, а ко неће, кога увести, а кога изоставити из пројекта за једну представу. Све то чини целину, а кореограф има визију, долази на вежбе где се успоистављају посебне споне и увиђа се каквим квалитетом располаже ансамбл,. Но, има и неколико резерви једном лику, зато има промена у улогама.

Немам навику да пратим шта се са балетом дешава у окрижењу, за разлику од мојих колегиница који све потанко знају шта се збива. Ја немам ту особину, али сматрам да се добро котирамо у региону.

Деца

Рад са децом је нешто што ме посебно испуњава. Иако сам тај ангажман почела из финансијских разлога, много тога лепог сам уклопила. Толико ми прија тај рад, проналазим се у том послу. Пружа много љубави, дају ми деца неку посебну снагу. Иако, признајем, напорно је. Свако дете је посебан свет. Дете у том узрасту од четири до 15 година. У Студију Лебед 2 водим уметнички део посла, а радим са децом од шест година.

Концентрација је веома важна, како да деци задржиш пажњу током часа. Понајвише у раном узрасту деца крену на Балет због ортопеда. Углавном их зато шаљу. А како деца напредују чуде се и родитељи том брзом савладавања и стабилности коју имају. Јјачају и дисциплину.

Оно што радим с децом читаве године добије завршну слику на Годишњем концерту што ме чини поносном кад погледам сав свој труд на сцени. Када деца с пуном посвећеношћу дају свој максимум и да је видљиво то што смо радили током читаве године.

Милутин Станчић