17. јануар 2018.

Андреј Јелић Мариоков, српски је песник, рођен је 1952. године у Великој Јежевици, код Ужичке Пожеге. Основну школу и гимназију завршио је у Ваљеву, а студије југословенских књижевности и општих књижевности на Филолошком факултету у Београду. Радио је као професор, као уредник у издавачким кућама "Панпублик" и "Хипнос" и као уредник програма у Центру за културу Лазаревац. Од 1999. до 2012. године уређивао је и водио Књижевну трибину „Вечери код Вука“ у Установи културе „Вук Караџић“ у Београду.

Добитник је награда Милан Ракић, Смели цвет, Шумадијске метафоре, Печат вароши сремско-карловачке , Златне струне смедеревске песничке јесени, награде Паун и награде Србољуб Митић. Песњикова књига "Раскућени стихови" понела је престижну Драинчеву награду.

Књиге песама: Раних годова траг (1977), Говорим говорим (1981), Уздарја (1983), Андреј Јелић Мариоков и друге песме (1988), Самодрежа (1990), Балкански ноктурно (1993), Аз (1998),Певање из тавни (изабране и нове песме) (2001), Наша ствар (2006. и 2007), Молебни венац (2009), Чрте и резе (2009), Покрстице (2010), Раскућени стихови (2011) и Кланац (2012).

Заступљен је у бројним домаћим и страним антологијама и изборима поезије. Песме су му превођене на македонски, руски, белоруски, румунски, шведски и француски језик.

ПРИЗИВАЊЕ

Мени треба песма,
Кров за ћутњу дугу,
Утока за јунска
Поља докољена.
Смирен да запловим
Кроз болну поругу,
Вејући пепео
Света прежаљена.

Мени треба песма
Од паперја,
Од леда,
С оне стране ноћи
Да се јави мени,
Док рибљег ме ока
Распет двојик гледа
И сипе кроз плавет
Злаћани полени.

Мени треба песма
Без жести,
Отмена,
Богиња тежачких
Процесија морна,
Над крвавим клупком
Дамара и вена,
Светиљка под хором
Јела-антигона.

Мени треба песма
Под ноћним звоником,
Тих, милоште шатор
У пределу сетном,
Песма неначета
Ожиљком ни криком,
Поуздана котва
У добу аветном.

приредио Дејан Силјановски