23. април 2011.
У знак сећања на годињицу бомбардовања Србије...
Док сам била мала могао си ме купити за бајку.
Пристајала сам и на вађење зуба, ако је улог била књига бајки.
И данас чувам једну давну бајковницу у којој је један Небојша преварио врага, а Мотовилка своју дугу плаву плетеницу пружа вештици да се успентра до врха куле...Ту негде и чика Грим седи у шуми са гомилом деце око себе и приповеда...дивно...Платила сам је са седам млечних зуба и пуно крви...
Моја прича је из 1999. године у којој су Американци исмејали анђеле и у којој сам посумњала да звезде шпијунирају нас у Србији...Још увек постоје на небу те звезде које се лажно представљају...а прича ће се завршити са бајкама...
Тога дана у двориште је умарширала једна госпођа сигурним ходом и некако решена да успе...Покушавала сам да између два урлика сирена скувам чувени балкански ручак од врло мало материјала и врло много домишљатости...Била сам зловољна...
Спустила је путну торбу на земљу испред кухиње, рекла ми добар дан и понудила своју робу...Из отворене торбе провириле су чудесне књижице бајки... индијске, руске, јапанске, кинеске...васцели свет у неугледној, великој торби...Нежно сам дотакла једну књигу, па другу, па ми се вратила детиња радозналост...а онда је стварност рекла да није време за куповину.Објаснила сам јој да имам пуно књига, а пошто је наваљивала , рекла сам јој да више не читам бајке, али их волим радошћу детета.
Ту би причи морао бити крај, али...
Госпођа се за час пресабрала и рекла одсечно и професионално : – Добро, ако нећете бајке, имам нешто боље. Потпуно је растворила торбу и из њене утробе изронили су (обавезно се запрепастите) ножеви свих величина и облика...
Све сам тог трена могла спојити. бабе и жабе, роткве и ромбоиде, кишу и сузе, истине и лажи...све осим бајки и ножева...
Предамном је Црвенкапа за тили час појела и бабу, и вука, и јуришала на ловца, Снежана је ножевима покачила патуљке као у циркусу, а три прасета су грдно прошла и без вука, да не причам...Дороти је забасала у Озу и однели су је летећи мајмуни...свака се бајка завршила само браком, као и у животу...
Чика Грим је бежао из шуме због касетних бомби, Успавана лепотица је одбила да се пољуби и окренула се на другу страну да настави сан, а успут је и хркала, Небојша је одлучио да оде из бајке и не превари врага, а Бил Клинтон је јео са слашћу јабуку намењену Снегуљици, заједно са Моником...све се срушило у таму торбе и мислим да сам ту, тог трена коначно одрасла...ако ја то уопште умем...
Сетила сам се вапаја Десанке Максимовић: коме да се тужим што нестају бајке...Видела лепо мога деда Гоју како прича о змајевима и алама своје јединствене бајке...Баку Јелену...маму и њену причу о Тврдушу и Мекушу...ах...ах...Деда Георгија како лаже да је он убио цара Мурата...све моје епске приповедаче и драге лажове и маштаре...Сетила сам се детињства и радости некадашње и коначно видела какав је свет одраслих.
Да ли да се захвалим госпођи у белој сукњи и црним чарапама што је тога дана пре сирене спустила на земљу, заједно са торбом и једног непоправљивог сањара???? Тога дана ничег се више нисам плашила...Кад могу да нестану бајке...тја шта ме брига за све остало...
Тако су се у једном мајском дану , милосрђе, звезде и бајке спојиле у исти глагол: сумњам...
Љубица Нићифоров Бјељац
