21. мај 2015.

На свечаном затварању књижевног феставала ПРО-ЗА Балкан, у амбијенту Даут пашиног амама у старом делу Скопља овогодишњем лауреату Види Огњеновић уручена је награда „Прозарт", а сви аутори учесници читали су изводе својих дела.

У обраћању поводом доделе награде „Прозарт" Вида Огњеновић је рекла да је "награђивање узбудљив обичај који сваку прилику чини свечанијом, на први поглед изгледа као строго утврђена форма вредновања, али тај чин је у суштини нежен и осећајан, јер је као последица древног ритуала даривања, у ствари заснован на размени емоција".

- А само емоциије имају ту моћ и најмањи дар да учине извором посебног одушевљења. И зато не треба ни да наглашавам да ме је вест о награди „Прозарт" за тренутак оставила без даха. Истовремено сам била и изненађена, мало збуњена и заиста радосна. Уз захвалност свима који су о томе одлучивали, осећам посебно узбуђење што је наградата за допринос балканској књижевности.

Зато што је Балкан заиста рељеф мојих прозних тема. Та наша заједничка културна регија, тај шаренолики преплет свакакавих модификација, од митских до историјских, широко је и никада довољно разумљиво поље мог књижевног истраживања. Ту је традицијска подлога мојих прича, инспирација мојих језичких игри, поднебље недоумица, успеха и губитака мојих јунака баш као и мојих предака, и по потеклу и по перу.

Само на Балкану нема немогућег, јер и могуће је углавном, или без могућности за доказивање, или, пак, кратког века, па никада не стижемо до краја да схватимо шта се догодило, шта се догађа, а шта не. Овде је метафора важнија од истине, јер ако истина није метафорична код нас нема многу шанси. Овде се вину даје име носталгичне песме Т'га за Југ, зато што свет пије вино да се развесели, а нас то ожалости, зато га пијемо. И истовремено нас и весели и жалости. И наша добра дела, и наши успеси, и наше детињарије, и наши порази, и наша прошлост, и наша будућност, и наши мртви, и наши живи. Тугом почиње и завршава и наше лоше и наше добро расположење...

Тешко је, а можда и немогуће бити писац у овом делу света, а не бити балкански писац. Ову награду сматрам чланском картом за пријем у то шаренолико и инспиративно братство", рекла је Вида Огњеновић.

Литература без граница

На Округлом столу другог дана фестивала одржаног на тему „Литература, границе, публика", Вида Огњеновић је истакла да „ми, писци мањих литераура често имамо неправедно већу цену ако нас преведу и ако нас негде на другом месту хвале".

- Постоји један комплекс код малих књижевности према већим књижевним заједницама на јазицима којим говори већи број људи.
Од нас се тражи да пишемо о стању у нашим државама, да раскринкавамо Владе... да би били интересантни. Мале литературе цене своје писце само ако их цене напољу, а против тога треба да се боримо, рекла Вида Огњеновић.

Урсула Бергентал, главни и одговорен уредник во „бтб Рандом хаус", из Немачке истакла да је један од проблема и како открири нове ауторе.
- Ту је проблем језик јер мора да се ослањамо на превод. У време глобализације и дигитализације остаје главна тема како публика да нађе ауторе. На пример у Немачкој има добрих аутора, а немају публику. Зато треба да пронађемо тачке повезивања са немачком публиком. Ја треба да добијем идеје. У време електронских књига имамо могућност да одржимо књиге у животу. Овде сам видела да се много читају књиге и на енглеском и зато треба да видимо како да пробудимо интерес.

Са дигитализацијом постоји могућност да се промовишу нови аутори. Мислим да је балканским ауторима тешко да буду егзотични. Интересатна је само политика и то се тешко мења. Не препознају се естетске вредности. Треба да препознајемол ауторе, да нађемо њихову везу са публиком и да отворамо нове светове. Издавачи су ентузијсти-.

Силвија Брунели, власник „Набу" књижевбне агенције „Набу" из Италије је рекла да у њеном „животу никада нису постојале границе већ богата окружења где могу да се виде разлике код различитих народа".

- Погађа ме што са једне стране имамо више граница него раније и изгледа да национални интереси преовладавају. С друге стране је глобализација и питам како мале литературе да се пробију у глобални свет. И, зато треба да научимо алатке глобализације. Разлика у језицима није кључни проблем. ја тражим ауторе који описују своје окружење и, нормално је да су интересатни другим народима. То да је књига много македонска, или италијанска само је изговор код издавача. Књига је или добра или не. Тешкоћа није у преводу. Иако је тешко да се замисли свет без хартије, са интернетом нема граница за литературу. Откако ће се преведе једна књига свако може да је прочита и на тај начин треба да се користе алатке. Идеје су веома важне. Што се тиче предрасуда, оне су унутра у нашим умовима.

Хрватска књижевница Алида Бремер сматра да „у свакој књижевности желимо да пронађемо оно што је драгоцено, но пракса је другачија".

- На разним презентацијама, сајмовима, фестивалима, желимо да прикажемо писце ових простора на најбољи начин но наилазимо на затворена врата. Интересатни су за издаваче само ако су аутори е политички ангажовани или ако од њихове литературе дознајемо нешто о Балкану. Но, не и ако пишу љубавне романе. Дакле они треба да испуњавају неку функцију, да задовоље маркетинг, али то је далеко од литературе. Чиста литература не може да прође, а има извонредних писаца који једноставно не успевају.

Никога не интересује прича о некој жени из времена ренесансе, али с друге стране интересује га ако пише о рату, а то је за нас веома ограничавајуће. Током времена догодиле су се и промене у квалитету. Некада је Маркес био мегапопуларан, данас је то Педесет нијанси сиво. Издавачи се ориентишу према укусу публике, секс, убиства... А управо то раде издавачи и зато су одговорни за стварање квалитета и укуса, јер мисле да публика воли кич. То је социјални феномен, а није одувек било тако.

Мехмет Дермиташ, директор Интернационалног литературног фестивала „Танпинар", из Турске мисли да „у музици нема граница, али их има у литератури".

- Није довољно само да си образован и није довољно само да пишеш. Да би постали писац важне су границе и да будете издавач није лако. Ја покушавам да пређем језичке границе. Открили смо много аутора и прешли смо границу, али стигле су и економске границе. Дошле су САД и нико не чита друге књиге. Публика свуда и овде размишља како да пређе границу, како да кажемо читаоцима да не постоје само границе са Америком и да треба и сви други језици да се поштују. Циљ фестивала је да избрише границе, да читаоце учини срећним и задовољним, и да им покаже да има и других писаца, а не само бестселера. Граница је и то што млади размишљају само о садашњости-.

Ермис Лафазановски, писац из Макњедоније је рекао: - На Балкану посебно код нас као писац можете на два начина да окупите публику. Први је када закажете промоцију да би била успешна треба да позовем мајку и оца, родбину и пријатеље да се јавим свима да их молим да дођу и да не закасне, како сал на неки начин буде пуна. Иако најава има по новинама , ретко ко је заинтересован. Други начин је да направите коктел. Но, то ме не брине јер ми је публика непозната, не видим је и надам се да сви писци мисле исто. С једне стране помишљам па жељом да правим промоције можда само хоћу да потврдим своју сујету да видам да људи долазе и желе да чују шта ћу рећи али не, публика постоји због књига, но, не у облику у коме ми очекујемо, а ми очекујемо да сала буде пуна. Та публика коју мислим да имам налази се свуда око нас, она је невидљива не долази на промоције али чита. Јуче сам чуо да је брачни пар Клинтон зарадио 25 милиона долара за држење говора по факултетма, а сама Хилари пет милиона долара зато што је објавила книгу. И сада када сам то чуо себи кажем - теши се ти твојом невидљивом публиком.

Полона Главан, писац из Словеније: - Преводилац сам, а преводим и моје романе. У односу на границе, Словенија је у двојној позицији, она је и централно европска и балканска. Иако већина у Словенија не жели да чује за Балкан. Добро је да се назовем Балканком са аспекта на то што пишем о транзицији, емиграцији са простора бивше Југославије и о националним тензијама. Мој роман Ноћ у Европи преведен је на мађарски и македонски. Срећна сам због тога и нада се да је добро примљен јер немам довољно повратних информација. Словенија је културолошки мала земља и аутори не знају на шта да стават акценат у својим делима али задовољна сам што сам део свега тога-.

За домаћег аутора Александра Прокопиева, „добро је што сви полазимо до властитог искуства зато што писци прво само по себи су самољубива бића, ама поред тога та искуства су важна баш за ову тему која изгледа да је врло општа и да је везана за слободу, идентитет, границе..."

- Тај мост постјугословенског периода и много младих амбициозних писаца који желе да се потврде на западу на било који начин у односу на неспорне величине као што су не само Иво Андрић и Мирослав Крлежа већ плејаде потпуно непознатих за њих и нема интереса, показују да у овом свету транзиције где сви имамо жељу да будемо своји, уствари све је прилично лажно, да се све прави по конвенцијама тржишне логике, онога што је тренутно уносно, а не онога што је књижевно вредно-.

Нермин Молаоглу, књижевни агент, „Калем агенција" из Турске: - Рођена сам пре 40 година у Бугарској и моји родитељи знају да говоре бугарски. Када сам била седмогодњакиња преселли смо се у Турску. Питао сам мајку зашто смо то учинили – рекла ми је зато што гопворимо турски. Не верујем у границе, али верујем да се ствари временом мењају. Када смо пре десет година формирали агенцију образовао сам се на енглеском и питао сам се да ли знам неког јерменског аутора. Нисам знао и то је била срамота. Гледао сам границе Турске и покушавао да допрем до писаца из других земаља. На тај начин се образујемо, учимо о другим земљама. Гледамо само према западу и заборављамо на друге земље. Много радим на томе да то променим и да будем отворена према јазицима.

Димитар Башевски, писац из Македоније – Глобализација је пуна противречности од крајно позитивних до крајно негативних. Границе постају покретне, али споља према унутра. Овако притиснуте мале литературе изражавају потребу да се бране и почињу да се баве одбраном националне литературе и ризикују да буду изван глобалних процеса. За њих нема позитивне ситуације и ту се јавља питање како изнутра према спчоља. Музика и сликарство комуницирају слободно, али у литератури има граница. Треба да будемо преведени, а уствари нема ни минимума љубопитности код страних издавача-.