19. децембар 2010.

У још једној књижевној анализи српских аутора, у серијалу радионица Културно-информативног центра Срба у Македонији „Спона", у суботу увече скенирано је дело „Монголски бедекер" Светислава Басаре.

У неуобичајеном, принудно наметнутом чудноватом амбијенту, у полутами, под светлошћу свећа и петројлејки, без електричне енергије, (јер је због квара без напајања била читава зграда), занимљивом, на моменте и полемичном дискусијом и конструктивним освртом, како на дело, тако и на „пратећи" колумнистички рад Басаре, његов животни пут, политички ангажман заокружена је дебата постмодернистичког гледишта на овај роман аутора који, провоцира, изазива и ретко којег читаоца оставља равнодушним.

На отварању, пред учесницима радионице, председник "Споне" Милутин Станчић и модератор Лавинија Шувака истакли су да је избор дела „Монголски бедекер" био сасвим случајан. И поред композицијске анализе романа, на радионици било је речи и о емсији РТС-а Распакивање, коју, на жалост, посетиоци нису могли видети, из „техничких разлога", без електричне енергије, иако је сачињен и монтиран наменски део материјала наменски за потребе реадионице.

Модераотор Лавинија Шувака, (преводилац, дугогодишњи уредник Младинске књиге у Скопљу), на отварању, указала је да је ангажовање на анализи дела Басаре специфичан и тежак посао. Признала је да се латила овог посла, прихвативши га својеврстан радни задатак, иако се ишчитавањем Басаре бавила пре десетак година...У том тешком послу, како је рекла, превагнуле су ти изазови и чари које нуди књижевни траг овог српског писца.

- Осећам помало неку нелагодност, с обзиром да Басару не радим, као на пример магистарски рад, ишчитавала сам његове колумне, нашла занимљиве детаље, и она искреност у приступу и изразу животних питања које аутор има, чак и услови под којима даје интервјуе, „купила ме је". Мој пак циљ овде за ову радионицу, али и за остале које ће „Спона" радити, јесте да пустим „буву" да се публика заинтересује, да узме и прочита његову књигу. Ову, или коју другу од Басаре...Ово дело не оставља човека равнодушним. Ја сам,ипак желела да вечерас и прочитам неке делове који сами по себи говоре много о животу, и нади да ће то читаоца „цимнути", рекла је Лавинија Шувака.
Милутин Станчић је у почетном излагању желео да публици представи наративне детаље и начин приповедања Басаре, али и да кроз дијалог са модератором и учесницима подели импресије поменутог дела.

Истакао је да је израз јаке ich нарације, у првом лицу, са речима „Моја књига, мој роман, или у неколико наврата кроз књигу "Имам аутохтоно право да пресечем, Ја сам господар свог романа", употребљавајући ове речи и као својеврсну игру (акт постмодерне) да тријумфује над осталим ликовима у књизи... Станчић, је између осталог, напоменуо да је специфика и реткост и то да наратор у случају Басара, користи своје име и презиме у књизи, активно ангажован као лик, као и његово место рођења Бајина Башта, без икаквих увијања, што није случај који се често сусреће, а његово (са)знање и школовање о наративним техникама га управо учи да разврста наратора и писца!?

Уз изношење различитих погледа учесника радионице у „Спони" на Басарево дело, али и његов политички, затим дипломатски ангажман, у дискусији је посебно је било речи о контровезама испољеним пре и после доделе Нинове награде за књижевност. За књигу „Успон и пад Паркинсонове болести" Басара је добио НИН-ову награду за најбољи роман објављен 2006. године.
Као својеврсни потсетник на радионици је истакнут критички траг Баасаре према жириу поменуте награде све док сам није добио то признање.

У "скенирању" романа, најпре је разоткривена појава фантастике (Ђоко Здравевски), са појавом проласка кроз људе, кроз зидове, али и кроз касније детаље и мешања тока са сном и јавом...Констатована је замка нарације и времена, технике постмодерне игре аутора са читаоцем, на шта је установљено да је нарација толико убедљива да се животне друштвено-политичке специфике из Монголије „могу убедљиво употребити као сазнање".
Као и код Киша, потенциран је изванредан смисао за уверљиву лаж. Поново појављивање маргиналних, небитних ликова, потврда је постмодернистичке карактеристике, али потврда Здравевског да читаоци „увек верују фусноти", чак и ако се ради о трику, као што је код Басаре пример са цитатом Х.(анке) Палдум!

На анализи дела Басаре из публике је стигла и искрена похвала пројекту којим млади људи на директнији начин, без уштогљених уобичајених оквира књижевних вечери, осмислила оваква сучељавања мишљења о делу писаца. То је доказ, како је истакнутоио, да млада популација, упркос савременим изазовима, компјутеризацији... није окренула леђа књизи, класичном читању. Захваљујући оваквим радионицама у „Спони", како је речено, „пружају се могућности за учешће и уживање у једном нековнеционалном књижевном приступу..."

Модератор Шувака је у неколико наврата читала делове из „Монголског бедекера" истичући специфичну врступишчевог хумора, што је потврђено и потврдом доброг дела учесника на радионици.

Дејан Сиљановски је изнео занимљива запажања, делимично и лична слагања са животним ставовима Басаре, са чијим је делом, како је рекао – свакодневно. Изнео је своје погледе идеолошких праваца, његов поглед ка десници, Ћосићу, Коштуници...

- Басара је њима близак и зато мислим да има право и да их критикује на начин како то чини, рекао је Сиљановски и приметио да је „легитимно право сваког човека, па и овог доброг писца, да мења ставове, па и идеолошке приступе, а не видом никакав проблем ни у томе што је био део дипломатије, па то су били и Андрић и Црњански..."

Дејан Василевски, преводилац Басарине „Фаме о бициклистима" образложио је комплексност решења неких делова у преводу...

Аутор

Светислав Басара, рођен је 21. децембра 1953. у Бајиној Башти. Аутор је више од двадесетак књижевних радова - романа, збирки приповедака и есеја. Добитник је више награда за књижевност у Србији. „Фама о бициклистима" сматра се једним од десет најбољих романа прошле деценије.
За књигу „Успон и пад Паркинсонове болести" Басара је добио НИН-ову награду за најбољи роман објављен 2006. године.