05. јун 2015.

На сцени Македонског националног театра (МНТ) у Скопљу, у склопу другог МНТ феста, вечерас у 20 часова, гостује представа «Бела кафа» Народног позоришта из Београда, рађена по тексту Александра Поповића, у режији Милана Нешковића.

У представи која се може назвати драмом умешности преживљавања, играју Бранко Видаковић, Олга Одановић, Павле Јеринић, Вања Ејдус, Ненад Стојменовић, Нада Шаргин, Предраг Ејдус, Небојша Бабић.
Драма која је премијерно изведена на сцени «Раша Плаовић» Народног позоришта у Београду 4. маја, како је описао Радомир Путник, наводи на помисао да се особени позоришни концепт овога угледног аутора мења у најновијем периоду стваралаштва. Ова помисао, међутим, може да се прихвати само условно. Извесно је да се у Поповићевом проседеу може уочити чвршћа композиција сижеа, али је такође тачно да су све друге карактеристике Поповићеве драматургије остале непромењене. Реч је, дакако, о посебном језику, интензивном ритму, начелу отворене игре која демистификује сценску илузију (...) јер се у Поповићевим драмама све догађа на граници сна и јаве. И Бела кафа поседује идентичну ознаку у поднаслову: кад се сања блудног стања. У Белој кафи Поповић је изукрштао односе начинивши вишеструке везе између чланова једне породице; овим поступком омогућио је својим јунацима да заступају противречне интересе и да се, стога, налазе у непрекидним сукобима, што породичним, што идеолошким. 

Поповићеви јунаци воле да говоре и да се жестоко споре око својих и туђих идеја. Свих шест ликова у Белој кафи има потребу да објасни не само оно што осећа као интимно питање или дилему, већ и све што се догађа, што се некада десило, или што ће се тек догодити и да то пропрати коментаром. Овај поступак саопштавања и коментарисања, преживљавања у дијалогу и рационализовања има превасходни задатак да потре сваку помисао на сценску илузију. Поповић, дакле, језичком грађом ствара ситуације и односе, које потом преводи у поетске слике техником симултаног сна. 

Поповићеви јунаци су саздани од противречности; они се и воле и мрзе, уважавају и презиру, беже једни од других да би се жељно враћали, они су верници и неверници, поуздани и несигурни, речју, они су састављени од врлина и недостатака обичних људи. Уистину, Поповићеви јунаци пате и када су радосни, а смеју се када их живот шиба. Али, чини се да је њихова главна одлика страствени витализам који омогућава да преживе све друштвене процесе, промене, кризе и расколе и да из њих изиђу користећи сопствену лукавост као спасоносни кључ. Због тога би се Бела кафа могла назвати драмом умешности преживљавања или похвалом витализму...

Реч редитеља

Милан Нешковић рођен је 1985. у Ваљеву. Завршио позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Николе Јевтића и професорке Алисе Стојановић. „Бела кафа" му је 14. позоришна режија, 13. по делима српских писаца и тек друга у Народном позоришту у Београду.

Освојио је више од 30 награда позоришних фестивала. Један је од основача фестивала „Миксер", који важи за највећи фестивал иновативности и креативности на Балкану. Нешковић је и креативни директор фестивала „Кустендорф" у организацији Емира Кустурице. Асистира Кустурици и у режији најновијег његовог филма „На млечном путу".

О најновијој представи уочи њене београдске премијере је написао: -Бела кафа. Парадокс, као основа третирања проблема приликом рада на свакој позоришној представи, код Александра Поповића се јавља већ у самом наслову. Александар је и тврдио да није драмски, већ позоришни писац. Овај комад је, врло вероватно, најинтимнији Поповићев комад, јер обрађује две теме, Други светски рат и Голи оток. Александар је, како сам тврди, преживевши оба страдања, посведочио сценама изазивања оног најанималнијег из сваког људског бића, како предатора тако и жртве. Он ипак обрађује ове теме кроз призму једног простора и једне атипичне а опет јако препознатљиве српске породице. Јер породица је нуклеус друштва. Систематско уништавање исте је тема која мене интригира. Позориште је идеално место да креативним процесом проникнемо у дубину колективног страдања једног народа, кроз индивидуалне судбине шесточлане српске грађанске породице која одавно не постоји. На крају комада Александар Поповић поставља питање „ко смо". Ја немам одговоре. Свакодневно сам захвалан некој вишој сили која ми је омогућила да се бавим послом који обожавам и који ми дозвољава да постављам питања на које немам одговоре. Ја не знам ко смо, али сам спреман да три месеца проведем са групом истомишљеника, не бисмо ли одгонетнули зашто не знамо ко смо, макар у томе и не успели. Оно што смо успели, јесте то, да смо од Беле кафе направили посебно, ново ауторско дело, позоришну представу, која се рађа 4. маја 2015. године, као плод љубави водвиља и грађанске драме -.