11. јануар 2015.

На самом крају 2014. године емитована је премијера радио-драме Мелине Пота Кољевић о Надежди Петровић.

Свакако најзначајнија српска сликарка на размеђи 19. и 20. века, пише Рашко В. Јовановић у Политици (Радио критика).

Надежда је као добровољна војна болничарка преминула у другој години Великога рата пошто је оболела од пегавога тифуса. Рођена 1873. у Чачку доселила се 1884. у Београд, где ће 1891. уметница која је сликарско образовање почела да стиче још као ученица завршити београдску Вишу женску школу у атељеу Ђорђа Крстића, а наставила у школи Кирила Кутлика, да би потом прешла у Минхен на приватну академију Антона Ажбеа и после у атеље Јулијуса Екстера. Њену прву самосталну изложбу, коју је приредила 1900. године, београдска ликовна критика примила је са неразумевањем и подсмехом и такав однос је пратио до смрти.

То јој није сметало да поред уметничкога рада буде и друштвено ангажована особито у Колу српских сестара , чија је била једна од оснивачица, те учествовала у хуманитарним акцијама у Старој Србији и Македонији где су тамошње турске власти, нарочито након Илинденског устанка терорисале хришћански живаљ. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми „Војвода Мицко Поречки". Драма није објављена за њеног живота. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком.

Такође она је Ива Војновића инспирисала да напише драму „Лазарево васкрсење", испричавши му причу о Јованки Кујунџић, мајци и учитеља борца Лазара Кујунџића, који је са друговима јуначки погинуо са поклицима и позивима за даљу борбу све до ослобођења.Доведена да идентификује његово тело, она је не пустивши сузе одлучно одговорила да то није њен син, не би ли заштитила његову децу,а своје унучад.

Мелина написала је радио-драмски текст о Надежди „Ја хоћу да сам сликар, а не само жена!" у којој уметница разговара са Бранком Поповићем, сликарем, архитектом, који се након студија у Минхену усавршавао у Паризу. Њихов разговор се односи на њене слике, посебно на њене црвене боје.
Ауторка је режирала своје дело, начинила је добар потез доделивши насловну улогу Бранки Пујић која је у говорном изразу дочарала истрајност познате сликарке...

Радослав Миленковић тумачио је Бранка Поповића спонтано износећи аналитичке погледе, као и на одабране мотиве у пејзажима Београда (Ресник, дереглије на Сави), Косова (Призрен, Шедрван у Призрену, Грасчаница)...Речју, са стереофонски рељефног тонског снимка Зорана Узелца реализована је једна веома успешна радио драма (радио Београд 3).