30. јун 2018.

"Компромис је основни модус постојања, у коме су нерегулисани и сви остали. Планетарна су кретања компромиси између туђих привлачних сила и властите масе. Као привремено постојање, живот је компромис између непостојања и вечног постојања. Човек је компромис између интелигенције и инстинкта. Ни људска заједница овом модусу не измиче. И она је компромис. Компромис између слободе и ропства. Неупотребљиве слободе да заједнице нема и некорисног ропства да осим ње нема ничег другог..."
(Дневник, 1962)

Ваше место у трамвају такође је компромис. У овом случају између идеалне могућности да га заузмете целог и идеалне невоље да у њега уопште не можете ући. Примера би се могло навести безброј, али би они у начелу увек остајали исти, откривајући прећутно погађање и најзад нагодбу две антагонистичке реалности.

Није онда никакво чудо да компромис, који нам се представља као универзална нужност, постепено постаје наша потреба, а потом и наш програм.

Компромис, који је био тек један од могућих модуса нашег бића, постаје биће само. Форма се претвара у садржину. Начин живота и живот. Оно што смо бирали, на крају – бира нас.

Код сваког озбиљног компромиса, компромиса у озбиљним стварима, пресудно је питање да ли светлост коју смо добили вреди утрошене свеће? (Нема никакве сумње да се око одговора на то питање мучила предсмртна мисао већине бољшевичких револуционара, који су својим судијама правили компромисе у интересу заједничке идеје, ако одбацимо неубедљиву могућност да су њима бранили искључиво своје животе.) Контемплација на ту тему, увиђање да светлост није вредна утрошене свеће, или да нас она коју смо добили сасвим обештећује за сагорели восак, била би знатно лакша, веродостојнија и целисходнија, када би се свођење коначног рачуна, мерење корисне светлости и искоришћене свеће, вршило у истим условима у којима смо одлучили да је упалимо.

Услови су се, нажалост, у међувремену изменили.

Протекао је, а да тога нисмо били свесни, процес који се, уз нешто корекција, може упоређивати са механизмом промена кроз које пролази клијент неког елаборираног полицијског "испирања мозга".

Кад год је, дакле, озбиљан компромис у питању, разликују се четири, не увек сасвим јасно разлучене фазе, кроз које пролазимо у свом односу према њему:

1. Фаза контестације.
2. Фаза рационализације, (с одлуком да му приступимо).
3. Фаза адаптације, (која се поклапа с реализацијом компромиса на разним нивоима).
4. Фаза хармоније, (иза које следе нови, даљи, дубљи компромиси, али који сада ми нудимо).
Процес се затим понавља, а свећа гори, у облику спирале, с круговима, увек истим, али све вишим – или, ако на компромис гледамо рђавим оком – све нижим, у правцу све озбиљнијих, све пресуднијих компромиса.

Али тада ми већ и не знамо да је оно што чинимо тек компромис. Уживамо у предностима светлости, као да је не даје догоревање наше сопствене свеће. Цена је заборављена, свећа више не постоји. Никад није ни постојала.

Како је до тога дошло?

У Првој, фази контестације, ваш отпор компромису је најчешће снажан, рекло би се претеран за сврху, нарочито ако се узме у обзир његово универзално важење као "основног модуса постојања" (Дневник, 1962). Тај отпор, махом, не почива само на одбојности према овом који вам се нуди, већ према компромисном поступку са антагонистичким реалностима уопште. Према, дакле, било каквој светлости коју бисмо добили паљење властите свеће. Вама се тада чини да нема светлости која би оправдала њено начињање.

У Другој фази рационализације, у којој, по правилу, захтеви антагонистичке реалности постају све упорнији, интензивнији, па и непријатнији, а оно што она од вас иште тако је мало у поређењу према свему што се од вас изричито не иште (али се, авај, подразумева ако и оно мало дате), почињете трезвено да уочавате прве предности компромиса, посматрајући стање оних који су га прихватили. (У полицијској паралели, они спавају на постељи, а ви у говнима, ако вам се спава уопште дозволи.) Опрезно, с извесним устезањем – које у следећим фазама ишчезава – правите тај мали, још увек проклети компромис. Палите своју свећу, с првим правом рачунајући на незнатан утрошак воска.

У Трећој фази, тзв. адаптације, која је само виша форма рационализације, и где се први пут ваша представа компромиса мења – од нечега што се чини из нужде, постаје нешто што се можда може чинити и из користи, да се положај демонстративно поправља. (У полицијској паралели, сада и ви имате постељу.) Врло сте мало дали, врло много добили. С ваше тачке гледишта, рачун је беспрекоран. И светлост је ту, и свећа једва начета. Компромис престаје да буде – проклет. Постаје нешто што можда баш и није сјајно, али, узимајући у обзир живот у потпуном мраку, ако човек већ има свећу, није ни тако рђаво. Није, заправо, уопште рђаво. Пажљиво упоређујући светлост са утрошком свеће, долазите до оптимистичког уверења да би вас још пар ситнијих – у реду, ситних по себи, али нешто мало крупнијих, од иницијалног – који вам се у међувремену нуде, могло довести у позицији, несразмерну у односу на све што би за то платили. (У полицијској паралели, да би вас то из затвора извело.)

Чините и те компромисе, овај пут с мање устезања, али још увек несигурни хоће ли вам се исплатити колико и први, хоће ли ваша свећа брже горети, дајући слабију светлост, или ће горети све јаче, трошећи све мање? С олакшањем се уверавате да су ваше бојазни, а с њима и неумесна опрезност, биле излишне. И опет, оно што сте добили далеко превазилази оно што сте приморани да уступите. Чините наредне уступке, правите нове компромисе лакша срца, јер вам се чини да сте упознали тајну процеса и да све његове мере под контролом држите. Можете их наставити, али и прекинути кад год желите. Свећа вам је још цела у рукама. Тиме сте из фазе адаптације закорачили у фазу хармоније са компромисима.

Четврта фаза, фаза хармоније, настаје, у ствари онда када срођени са компромисима, свесни свих предности што их они пружају, и ниске цене за њих плаћене, убеђени да њима по својој вољи и у своју корист управљате, почнете сами да их нудите. (У полицијској паралели, кад, на пример, кренете одговарати на питања која вам нису постављена.) Они се, разуме се, прихватају. Јер, упознати претходним компромисима са потребама антагонистичке реалности, ви тачно знате шта нудите. (У полицијској паралели, на пример, ако компромис заиста желите, не признајете оно што су други већ признали, већ нешто што се они труде да прикрију, или ако вас ислеђују због подметнуте бомбе, ви не очекујете компромис на бази поштеног признања да сте у своје време неком гимназијском професору под тур подметнули чиоду. Такав компромис, бојим се, неће упалити. Игра само – подметање бомбе.)

Догађа се тада нешто необично. Ствари око вас се више не расветљавају брзином на коју сте навикли, а свећа нагло догорева. Ваши следећи покушаји имаће учинка само на свећу, нипошто на светлост. (Могао би се извести закон по коме је: корист од компромиса обрнуто пропорционална његовој дубини, уколико је компромис већи, утолико је корист од њега мања, да вас они највећи по правилу, остављају празних шака.)

На срећу, ми све то више не видимо. Ми смо са компромисом у савршеној хармонији. А то значи да за нас оно што чинимо више и није компромис. Никада и није био. То је начин живота. То је увек био начин живота. Могу нас компромиси оставити, најзад, у потпуном мраку, ми ћемо веровати да своју свећу још увек у рукама држимо. Стару и неначету. Не увиђајући да нам је од ње остао само изгорео фитиљ. (У полицијској паралели да је, најзад, завршимо, то ће значити тренутак кад вашем иследнику, као антагонистичкој стварности, ваша признања и ваши компромиси, ма колико били, више нису потребни. Потрошили сте своју свећу. За њега више ништа не можете осветлити. Угасили сте се. Док вас воде на вешала ви, дабоме, можете осећати чак и надмоћ над њим – поготову ако сте на неку своју или туђу тајну заборавили, па се ње, тек сада, када је касно, сетили – то је ваше право, ваш једини преостали компромис. Само нека ме ђаво однесе ако знам – између чега!)

Тако смо заобилазним путем дошли до питања сакривеног у наслову ових размишљања. До дискретних чари компромиса и загонетке у чему се оне састоје, (јер, како их стећи, сви добро знамо).

Побројимо их без реда и додајмо им адаптиране цитате разговора што их је аутор водио с неким познатим моделима компромитерства. (Ова типологија обухвата само моделе произашле из рационалног плана у нормалним животним условима, не оне из екстремних, диктиране страхом, голом принудом и природном борбом за опстанак – с полицијом смо, наиме завршили, а у прашуму се нећемо враћати. Такође ћемо прескочити све "комбиноване моделе", јер их има неограничено много и у свим међусобним прожимањима.)

1. У првој и пресудној чари компромиса, најдискретнијој од свих, већ је било речи. То је да се, бар они најсавршенији, као компромиси уопште и не осећају. ("Какав је то, доврага, компромис? И са чиме? То је и моје мишљење. Одувек је било. Ја поступам овде у савршеном складу са својом савешћу".)
2. друга је да човек може рећи како поступа у хармонији с базичним законима постојања. Како је све компромис, компромисан је и он. ("Зар не увиђаш да би опстанак без извесних компромиса био апсолутно немогућ? И оно, с чиме ми компромисе правимо, прави компромисе са нама. Све је принуђено на компромис, и сви су на компромис осуђени".)
3. Трећа је чар у томе да се свачији компромис може извући из компромиса неког другог. Он је, наиме, заразан. ("Сви праве компромисе. Не видим зашто бих само ја био – кретен!")
4. Четврта је да нас у властитим очима чини паметним, паметнијим и умешнијим од несклоне или непријатељске стварности која нас окружује. Ова чар има тенденцију прогресије. Уколико све веће компромисе прави, чини се човеку да је све паметнији. ("Моји су компромиси заправо, привидни. Привидни, јер су привремени. Ја сам паметнији од проклетих околности. Ја знам да ми оне тренутно нису наклоњене, да су од мене јаче, и да би ме супротстављање уништило. Зато се привидно с њима мирим, направим им овде онде уступак, чекајући стрпљиво своје време".)
5. Пета чар је у извесности да би нас одбијање компромиса увалило у неприлике, а да је добитак од упорности крајње неизвестан, у већини случајева – тако нам се тада увек чини – заправо демонстративно ништаван. ("Зашто да се излажем непријатностима кад се ионако ништа не може учинити?")
6. Шеста чар је илузија – која понекад то и не мора бити – да се компромисима постиже позиција, из које се својој ствари боље служи него из положаја изолованости, чак и прогоњеног аутсајдера. Ако човек никакве своје ствари нема, увек има потребу за алибијем, а та потреба ће неку своју ствар већ умети да нађе. ("То заправо уопште нису компромиси, то је напросто једини могући начин да урадим што хоћу".)
7. Седма чар се изводи из Шесте, тиме што се разлог из себе премешта у – друге. Компромиси се, наиме, праве због других и за друге. Понека да све људе – како се објашњавају извесне непопуларне колаборације – понекад за породицу, или чак једно биће – чиме се, опет тумаче многе наше попустљивости. Али у свим случајевима, надокнада је гордост жртвовања. ("Та нисам ваљда могао допустити да он – она, они – страдају због мене? Толика свиња ипак нисам"Ј
8. Осма, али, свакако не и последња, чар је осећај непристрасности, који за узврат, и властитом мишљењу даје за право. Компромисима се чини правда извесним врлинама стварности, која се, иначе, и даље у целини одбија. ("Нису све ствари баш тако црне. Неке су и беле. Мој став је јасан. Црне одбијам, беле прихватам". Али како ствари у реалности обично нису, нити црне, нити беле, већ углавном сиве, прихватају се на крају све.)

Шта је стварно компромис, а шта није, шта је допуштено а шта недопуштен компромис, мери на крају крајева свако од нас – сам. Јер свако има своју свећу и своје мере.

А оне су, опет, компромис између снаге нашег вида (моралног осећања) и замрачености простора у коме живимо (стања у коме се налази антагонистичка стварност).

Одабрана дела Борислава Пекића, том 12, Партизанска књига, 1984.