Љуботен (2.499 м) издиже се на крајњем, североисточном делу Шар-планине, као њен завршетак, прекидајући својим истакнутим обликом једноликост планинског била. Иако није највиши врх Шар-планине, он овако изведен, оштрих црта је, у ствари, најпримамљивија шарпланинска тачка. Успон на овај врх при повољним временским условима није захтеван са јужне стране и од Планинарског дома „Љуботен“, који се налази на надморској висини од 1.623 метара и до којег се може доћи аутом, пењање траје око два сата. Међутим, у зимским условима овај успон може бити знатно захтевнији, а самим тим и изазов за праве планинаре, високогорце.

Ово је, свакако, био мотив да се на акцију једног београдског планинарског друштва, организовану првог фебруарског викенда 2009. године, пријави педесетак планинара из готово читаве Србије, којима су се придружили и планинари из Македоније. У Тетову нас је дочекала јутарња магла. Међутим, већ при доласку у Старо Село, у подножју планине, до којег смо стигли аутобусом, отворио се диван сунчани фебруарски дан.

Што добрим макадамом, што пречицама, за мало јаче од два сата хода први планинари су почели да пристижу и до поднева су се сви сместили у дом и околне бунгалове. Око дома је било 30–40 цм снега који се пресијавао на подневном сунцу. Видик ванредан. Наспрам нас Јакупица са својим врховима, десно ка западу горостасни Кораб, а изнад нас Љуботен у магли и облацима. 
По плану, поподне је било предвиђено за одмор, а успон за сутрадан.

Знали смо, међутим, временску прогнозу за наредни дан, а оне су данас врло прецизне и непогрешиве за пар дана унапред. Наиме, за вечерње сате била је најављена промена времена, ледена киша и суснежица, а тако и за сутрашње јутро и преподне. Нас неколико је стога очекивало да ће пасти одлука да се успнемо тог поподнева. То се није десило. Влада Матковић, као искусан водич, вероватно је проценио да велика група планинара после ноћи проведене у аутобусу и савладане висинске разлике од близу 1.000 метара, неће моћи да се попне на врх и да се пре ноћи врати до дома.

Проценивши тренутне временске прилике као повољне и време преостало до мрака, нас шесторица ипак смо кренули око 13.30 сати ка врху. Сматрали смо да се можемо попети до 15.45 и да у том случају имамо времена да се до ноћи вратимо у дом. Иако није било зимске маркације, без проблема смо савладали стрму ливаду која се уздизала изнад дома.

Снажан ветар који је носио маглу и облаке у које смо повремено упадали давао је успону посебну димензију. Лево од нас, у правцу запада, изазовно се истицала осојна залеђена падина суседног врха Пирибег која се пресијавала под сунчаним зрацима. Љуботен је све време био у магли и изгледало је да његов врх неком унутрашњом снагом, као магнетом, прикупља читаве таласе магле и њима се обавија као некаквим огртачем.

Проблем нам је у једном тренутку представљала стрма залеђена површина, како се касније испоставило, последња пред издуженим билом Љуботена. Овде су нам недостајали цепин и дерезе, али, уз мере опреза помоћу штапова и укопавањем крампонима, успели смо лагано да је савладамо. А на дугом билу, као божији дар, дочекало нас је вечерње сунце и магла пред нама као да се распршила. Врх испред нас, али не тако близу.

Отвара нам се видик на све стране. Испод нас лево видимо Брезовицу, Штрпце и Сиринићку жупу. Испред нас, иза Љуботена, мало лево, у правцу запада, читав гребен Шар-планине са њеним врховима. Први на гребен излази Љуба Радовановић, па Томица Делибашић и ја у 15.45. 

И ветар као да жели да нас дарује, тако да су се они пређашњи удари претворили у миловање на последњим сунчевим зрацима. 

Остајемо на врху четврт сата. Фотографишемо се на тачки која, по нашем Уставу, представља границу Србије са Македонијом. Љуботен је по имену Љубин врх и Љуба лагано вади из ранца црвену мајицу са натписом „Србија“ и облачи је. То је Љуба фантом или, како ми га Томица једном приликом на Капетановом језеру описа: „То није човек, то је Љуба!“. Иза нас стижу Дарко Лазаревић, Драган Павловић и Жељко Дулић, млађи момци који су након петнаестак минута пошли за нама. Али и време се мења. Поново појачава ветар, стиже нас са сумраком магла, а почиње да пада и ситна ледена киша. До дома смо се спустили за мање од сат
времена.

Ноћ је протекла уз ветар, кишу и суснежицу. Сутрадан, време као што је и најављено. Магла. По предвиђеном програму планинари одлазе на успон ка Љуботену. Када су се вратили, кажу да је видљивост све време била само неколико метара. Томица и ја смо остали у дому. Нисмо желели да кваримо јучерашњи божји дар и задовољство које нам је донео. Борисав Челиковић

***
На гребену Љуботена (фото: Борисав Челиковић, 7. фебруар 2009)

Поглед на залеђену падину Пирибега са Љуботена (фото: Борисав
Челиковић, 7. фебруар 2009)

Одломак из књиге Планина, човек, биљка – Службени гласник