После паузе од четири године, у Београду је недавно боравио Бранко Микашиновић, један од водећих слависта у Америци, некадашњи предавач руског језика и књижевности на универзитетима у Њу Орлеансу и Тулејну, новинар „Гласа Америке” дуже од две деценије.

Да одустане од своје рутине да сваке године посети Београд, обиђе гроб својих родитеља у Новом Саду, прошета Сремским Карловцима у којима је ишао у гимназију, приморала га је пандемија вируса корона. Али, овог лета, ево њега, насмејаног поново у Србији:

– Недостајао ми је Београд. Волим, наравно, и Нови Сад. То је сентиментална веза: човек увек воли да се враћа на места свог порекла. Раније, док су људи одлазили на море, ја сам имао увек осећај обавезе према родитељима и увек сам долазио овамо. И то ме је чинило задовољним – каже наш саговорник.

Виталност дугује српским коренима

Усхићено примећује да се Србија мења фантастично:

– Нови аеродром је феноменалан, центар се мења, има и нових хотела. И пре четири године сам се већ изненадио променама – каже Микашиновић, који је у посету стигао са супругом и сином.

Иако је превалио пола света и што је свакога дана имао густ распоред сусрета с пријатељима и обилазака – био је и гост „Политике”, поводом објављивања нове књиге „Интервјуи: јуче – данас – сутра” – то на њему није оставило трага иако има 85 година.

Ни температуре које тих дана нису силазиле испод 35 степени му нису сметале. У беспрекорном сакоу, белим панталонама, белом марамицом у реверу, с краватом стрпљиво нам је причао како је у Америци много деценија посветио промоцији српског језика и књижевности.

На наше питање да ли виталност дугује српским коренима или америчком начину живота, одговара да ипак претеже генетика, јер и његови родитељи су били дуговечни. Мада хвали и високо организовани и дисциплиновани амерички здравствени систем и однос према здравом животу.

Микашиновић данас живи у малом месту у близини Вашингтона и признаје да је данашња Америка поларизована и политички другачије друштво у односу на време када је он у њу стигао са 22 године.

Много је времена прошло од тада, али је Микашиновић много тога и урадио: издао је, односно, приредио пет антологија српске књижевности на енглеском језику: „Српска фантастична проза”, „Одабране српске драме”, „Српска сатира и афоризми”, „Одабране српске комедије” и „Велике српске приповетке”.А, како је све почело?

– Када сам почетком шездесетих година дошао да студирам у Америку, често сам обилазио књижаре и распитивао се шта имају од југословенске књижевности. Ништа – био је најчешћи одговор. У то време на енглеском језику се могла пронаћи тек „Антологија југословенске приче” Павла Поповића из 1921. године, али су углавном то биле српске приповетке – присећа се наш саговорник.

Он је вредно студирао, стицао дипломе, магистрирао је, па и одбранио докторат, радио на два угледна америчка универзитета, али, пратила га је и срећа: била је то у Америци и ера „Спутњика”, па је владала и огромна потражња за руским језиком. Писао је прилоге за разне књижевне часописе, рецензије, потом и приредио антологије југословенских драма, прича...

Али, Југославија се распала, шта сада с тим антологијама?

– Заокрет од југословенских ка српским антологијама био је спонтан. Знате, ја сам Србин. Када сам радио на југословенској антологији, све то ми је изгледало вештачко – одговара.

С посебним поносом Микашиновић истиче да је Србин из Хрватске – рођен је у малом месту крај Осијека, а додаје, одгојен је у Новом Саду и сматра га родним градом. Верује да Срби који су ван Србије имају јачи осећај патриотизма од оних који живе у матици.

Тако су у српским антологијама, које је приредио за енглеско говорно подручје, своје место нашли Андрић, Пекић, Киш, али и стари приповедачи.

Наш саговорник признаје да се често преиспитује да није погрешио што је неког писца ставио у антологију, а другог није.

Питамо и да ли је следио свој књижевни укус или је покушао да предвиди шта ће се Американцима допасти?

– Била је то, заправо, комбинација обе ствари, али сваки избор је у основи субјективан. Посебно сам поносан на антологију српских приповедака, јер понудио сам им и старе приповедаче, Лазу Лазаревића, Глишића... Американци воле кратку причу, приповетке, више од романа. Разлог је прагматичност, јер они немају времена. Међутим, „Хазарски речник” се рецимо допао Американцима више него Србима, зато што је он егзотичан. То је фасцинирајућа књига – примећује наш саговорник.

Орден за промоцију наше књижевности

За допринос српској литератури Микашиновић је добио високо одликовање Српске православне цркве Орден Светог деспота Стефана Лазаревића, али и Златну медаљу поводом Сретења прошле године од председника Србије, Александра Вучића.

Наш саговорник жали што се у српском језику користи без потребе пуно страних речи, али и радује што у последње време има назнака борбе за очување ћирилице. Иако већ 56 година живи у Америци, пише ћирилицом!

– Користим ћирилицу кад се дописујем с пријатељима, исто и у званичној преписци и свесно то радим. Она је део наше културе, дуго времена. Ни Кинези се не одричу свог писма упркос развоју технологија које користе енглески језик.

Зато је његова књига „Незаборавни сусрети” (издање „Чигоја”) пример како се чува свој језик, али и памте људи који су му били важни:

– Она је и сведочанство о једном времену и животу избеглих људи, важних у северноамеричкој дијаспори, а који су оставили утисак на мене и које сам лично упознао – поручује Микашиновић.

Морамо да лобирамо јаче за Србију

Микашиновић сматра да се као држава нисмо довољно ангажовали у борби за представљање Србије и то преко лобистичких фирми и компанија за пи-ар, које ће деловати у Вашингтону, где се креира светска политика.

– То је скуп посао, али то је инвестирање у промоцију наших идеја и ставова. То мора да се плати, не треба имати илузију да ће неко из добра срца лобирати за нас. Нисмо схватили важност лобирања, закаснили смо у односу на, рецимо, Албанце или Словенце. Да би се чуо глас Срба из Србије, моја идеја је да се при Министарству спољних послова или при некој институцији која се бави односима с јавношћу створи преводилачки центар, који би из медија приређивао интересантне и важне текстове за Србију и српску политику, и слао их на имејл-адресе свих амбасада, важних универзитета. То не би коштало ништа, а добит би била огромна. Можда поларизована Америка нема времена да се бави Србијом у већој мери, али треба им наметати наше идеје. Наш амбасадор у Вашингтону Марко Ђурић је изузетно динамичан, способан човек. Срео сам се и неколико пута с председником Вучићем, који је такође импресиван. Ова идеја је постала моја опсесија и данас верујем да је новинарска сила јака – уверен је наш саговорник.

Пријатељство с Болтоном

Током своје дугогодишње новинарске каријере упознао је и интервјуисао многе познате личности. Ипак, не хвали се, не набраја их, тек узгред помиње да нам је веома наклоњен један од важних људи у Вашингтону, Џон Болтон, бивши амбасадор САД у УН, па и председнички кандидат, с којим се и среће и дружи.

– Болтон пише и данас за разне новине и треба му указивати поштовање и давати праве информације – поручује Микашиновић.

Замарајуће је доказивати да нисмо лоши

Микашиновић је од 1988. до пензионисања, више од 20 година, радио као новинар у „Гласу Америке” и признаје да је било изазовно и тешко радити у чувеним деведесетим, у „годинама расплета”, како их је назвао Слободан Милошевић, тада актуелни председник Србије.

– Покушавао сам да будем објективан, да прикажем шта се заиста догађа у Србији. Често сам писао о Слободану Милошевићу. С времена на време је постојала могућност да се прикаже и друга страна, односно српска, а то није било лако у то време, јер су сви у ствари били антисрпски настројени. Муслиманска страна је била јака, с много лобиста у Америци.

Да ли данас осећате антисрпки набој?

– Па, искрено, не би се могли рећи да га нема! Жао ми је због тога. Замарајуће је доказивати да нисмо „лоши момци” и то могу да кажем с пуним правом, јер потичем одавде и познајем менталитет наших људи. Али, то мора да се ради на један организован начин, увођењем пи-ар агенција или лобистичких фирми.

Илузија о јакој дијаспори у Америци

После дуже од пола века проведених у САД, Микашиновић је и добар познавалац наше дијаспоре.

– И емиграција се мења. Када сам почетком шездесетих дошао у САД, било ми је непријатно да идем у конзулат или амбасаду Југославије, јер је била комунистичка и нисам осећао да сам добродошао. Сада је сасвим друга ствар. Кад су пријеми, сви који су позвани дођу – наводи он.

Онда, на наше изненађење, разбија један мит: да је српска дијаспора у Америци – велика:

– Није, мада и то је релативно, зависи од тога како се посматра. Наша дијаспора није велика као пољска, грчка или израелска, која можда није бројчано велика, али је утицајна.

У цркви у Вашингтону примећује и доста новодошлих младих људи. И сам је верник, светац заштитник му је Свети Никола, а на славу су му често уз српске долазили и амерички пријатељи. 

Политика