Светлописци то најбоље знају. А знају, ваљда, и осећају то и чиновници, они који долазе по службеној дужности. Али су им наративи другачији, прилагођени новом добу… Знају то добро и профитери. Политички и остали лезилебовићи. И овога лета намеће се питање - како смо се толико срозали.

Сагледајмо суштину. Вештина је живети! Суштинско питање је – како поред лицемера? Обнављамо сећање на чојство уз књиге староставне. У раскораку са уштогљеним чиновницима. „Гледај о чему народ пева, па ћеш знати који је“. 

Довољно је погледати возни парк политичког „представника“ у Срба, па ћеш знати чији је. И ко је. И за кога ради. И од чега живи. Пева народ песме, али их елита не чује. Имају и они своју ритмику. Манимо се ритма баналности и празнине. Вашара таштине. 

Она ће постојати увек. И ако празник служи само томе да би, слично муњи, осветли сивило свакодневице, онда смо га недостојни. Само онај је заслужио радост празника који је заволео своју свакодневицу. 

Јер наши домети не завршавају светковинама датума. Не, ми смо свакодневно на хумкама, гробовима, међ сиротињом, у школским двориштима, црквеним портама, окућницама домаћина, у равници и по гудурама и на трибинама, промоцијама. 

Сведоци времена, простора, чувари сећања.
Од пута(ња) до записа. Открића, наклона и тропара, па све до увреда. Од бродолома дож саплитања из невоље у таштину, из тескобе у вашар, из умора у жеђ нову. Из жеђи у непроспавану ноћ.
Кроз културу сећања. 

Непрестани притисци. Колоне зависти. Непрестана брига за род… Значајне промене. Ефекти и вибрације. Делима посрамљујемо „мудре“, пливајући на великим таласима, заборављајући мирне воде. Чинови делања. Низ завеса. Сцена. Бојимо ли се одмеравања са правим изазовима, којих је у изобиљу? Са посебном сетом посећујемо сваки засеок, школу, омаћина, домара и клисара, гробља, спомен крајпуташа, учећи од сељана, уче и клерика.

Градећи мостове и домове, огњишта нова, исписујући редове благодети.
Завршавамо реченице, али, не и мисли. Оне лебде на сунцу. Мешајући земљани друм на јави, са оним из сна. Из детињства. Лето је на измаку. Зар не?

За новопечену елиту довољан је и најновији „датум“, венац и поклоњење. И сликање. Селфи. Са цвећем, у пажљиво одабраном оделу, као да је матурско вече. На месту смрти, муке и патње

И, најновије поруке с поводом, о жељама и хтењима из ресетованих добросуседских односа, да се обнове порушени и оскрнављени споменици и меморијали, или оно што је остало, „остаци остатака“. А починиоци – „фашистички окупатори“. У том ресетовању сећања и терминологије на нешто што се историјски не да пребрисати, јер веома јасно се зна и још увек није „префарбано“ ко је минирао и рушио монументе на

Зебрњаку, Каленици, обе костурнице у Штипу, ко је клао српске младиће у Рамне, недужно становништво у Поречу, Пелагонији, ти исти по Топлици и Сурдулици!? То нису “фашистички окупатори”. То су локални приврженици бугарске власти у оба светска рата.

Милутин Станчић