04. август 2017.
Седамдесетих година, чувши моју песму "Груди", десетак жена ишетало је на улице Оберлина у Охају, залупивши с треском врата за собом. У Охриду, Македонија, читао сам преко микрофона који не ради пред хиљадама посетилаца који ме не би разумели ни да су ме чули, али су ми свеједно тапшали после сваке песме. Шта више можете очекивати од живота, молићу лепо?
Једне ноћи у Њујорку било је толико спарно и влажно у књижари где сам читао песме, да сам био сав обливен знојем, панталоне су ми непрестано клизиле наниже, док сам ја све време покушавао да их подигнем једном руком, држећи књигу у другој.
Неки познаник ми је касније рекао да је било очаравајуће. Он и његов друг били су убеђени да ћу се на тренутак заборавити и пустити их да ми спадну. Други пут, у Монтереју, у Калифорнији, читао сам пред безмало празном салом месног колеџа, смештеном тик поред друге сале у којој се пред препуним гледалиштем одржавала пројекција "Кинг Конга". У једном тренутку, баш док сам рецитовао једну од мојих најлирскијих љубавних песама, зачуо сам рику тог мајмуноликог чудовишта иза мојих леђа, као да ће сваког часа доћи да ме задави.
Још ранијом приликом, негде шездесетих, сместили су мој наступ између тачке неког аматерског мађионичара и типа који чита мисли, а публици састављеној махом од локалних мангупа није речено ни ко сам нити шта треба да чиним. Сећам се њихових унезверених погледа док сам читао моју прву песму.
У Детроиту је једна беба закмечала док сам читао, а затим је и псић којег је неко кришом увео у салу почео да кевће. У Џиниви (држава Њујорк), захтевао сам да погасе све рефлекторе изузев оног на мојој говорници, а затим сам два сата читао, неке од песама и по двапут, како су ми сутрадан испричали.
Седамдесетих година, чувши моју песму "Груди", десетак жена ишетало је на улице Оберлина у Охају, залупивши с треском врата за собом. У једној гимназији у Медфорду, Орегон, представили су ме као светски чувеног писца кримића Бернарда Зимића.
У Сан Хозеу изгубио сам водича ког је требало колима да пратим кроз саобраћајну гужву у поподневном шпицу и шватио да немам појма где се одржава књижевно вече. Наставио сам право напред, мислећи да ће он шватити да не идем за њим и зауставити се крај пута. Прошишао сам кроз центар, изашао из предграђа и најзад помислио, дођавола с њим, одох натраг кући у Сан Франциско. Пошто сам морао да се вратим истим путем којим сам дошао, одлучио сам, без размишљања, да пођем једном од излазних цеста и распитам се куда даље, с тим што у осам увече у улици с дрворедом и кућицама за становање нисам имао кога да питам. После краћег кружења, спазио сам неког старог Кинеза како сам иде улицом. Зауставио сам кола и упитао га, и сам свестан колико је то апсурдно, да случајно не зна где се одржава поетско вече. Да, рекао је, у цркви иза угла.
У Арори, држава Њујорк, на прелепом Џинива језеру, одржао сам најкраће читање у животу. Трајало је тачно двадесет осам минута, док су организатори и публика очекивали да ће трајати читав сат. Додуше, имао сам одличан изговор. Збрзао сам читање између прве и последње четвртине утакмице НБА плеј-офа и одјурио у мотел, претрчавши две жене које су желеле да им потпишем књиге.
У Охриду, Македонија, читао сам преко микрофона који не ради пред хиљадама посетилаца који ме не би разумели ни да су ме чули, али су ми свеједно тапшали после сваке песме. Шта више можете очекивати од живота, молићу лепо?
Чарлс Симић, велики амерички песник и есејиста српског порекла, чија су књиге изабраних есеја "Тамо где почиње забава" и "Гледај дуго и нетремице" објављене у издању Архипелага.
(Данас) Превод са енглеског: Весна Рогановић
