23. децембар 2011.

Роман „Ситничарница код срећне руке",Горана Петровића, (рођен 1961. године у Краљеву), једног од најзначајнијих и најчитанијих писаца у Србији, обрађен је у децембарском циклусу књижевних радионица у Спони, уз истицање свих специфичних читалачких изазова који „вребају" из овог дела преведеног и на македонски језик.

За овај роман Петровић је 2000. године добио НИН-ову награду. Књига је постала књижевни бестселер у Србији и преведена је на неколико језика, између осталих и на - македонски.

Учеснике је поздравио председник Центра Спона, Милутин Станчић, образложивши да је укључивање дуо – модераторства, конкретно за ову радионицу – Душка Крстевског и Давора Стојановског, у неку руку постало уобичајено у другом циклусу књижевних радионица, припремајући учеснике у анализи да је Петровићев роман, свакако посебан из више углова.

Како је на радионици у уводу истакнуто - укратко; београдски студент Адам добија необичну понуду: треба да преради књигу која је објављена пре неколико деценија. Задатак је наизглед безазлен. Али приликом читања Адам доживљава необично искуство – неочекивано доспева усред романа. Ту среће друге читаоце са истим даром, а међу њима и оне који се не интересују за књигу из племенитих побуда. Када се деси убиство, Адам мора да одлучи хоће ли да обави задатак, или да спречи неповратни губитак имагинарног уточишта...

Крстевски је у свом уводном обраћању образложио дилему коју је и Станчић, поставио на старту, да ли је и колико овај аутор познат читалачкој публици у Скопљу, Македонији?

- Неоспорно је да Горан Петровић ужива углед у Србији, и да га називају класиком. У прилог томе свакако „иде" и Нинова наград. Неоспорно, и по овдашњим оценама критике и читалаца, реч је о респектабилном аутору, из Павићеве школе, констатовао је Крстевски.

Давор Стојановски је са своје стране, конкретно о делу констатовао да је реч о – „веома необичној књизи".

- То је својеврсно путовање кроз текст двоје или више читалаца који се истовремено сусрећу у другом простору. Тај простор је сама књига, рекао је Стојановски, додајући како је, по његовом личном утиску - идеја веома необична.

- Признајем, на почетку сам имао малу аверзију. Било је пуно описа, детаља, који, чињеница је, имају веома важну улогу у тексту, оценио је модератор.

И Крстевски се сложио својим углом виђења да се ликови заједнички сусрећу и егзистирају у књизи. „Људи у књизи заједно живе, то је школа у којој се прати фантастично и реално". Стојановски је, пак, „маркирао" чињеницу да је аутор завршио филолошке студије, што је јасно видљиво у књизи где постоје „школски приимери завођења читаоца ситним детаљима", остављајући и трагове - све у функции структуралног проучавања.

- Имамо и један романтичарски приступ отварањем љубавних троуглова и све је то вешто доловљено. Поставља се питање времена писања и читање дела, јер лик који ствара књигу Моја задужбина, састављену само од описа - сусрешће се двоје љубавника - мушкарац и девојка и који ће живети само на овом месту. Опис овог чуда је толико детаљно представљен да не постоји никакво дешавање. Он троши своје време за дозу писања што је апсурдно, рекао је Стојановски.

Имамо прелазак из садашњег времена до самог настанка романа интрига Моја задужбина од извесног Анастаса Брадине. Лик протагонист Адам Лозанић студент који живи у малој гарсоњери у Београду, и ради као хонорарни лектор, једног дана у његове руке доспева књига у скупоценом повезу, коју добија од тајанственог мушкарца, уз захтев да направи извесне промене – корекције у књизи.

Конкретно, захтева промене у лексици. Овај Анастас ,рекао је Крстевски, има способност да „улази" у књиге изчитава их упућујући се на тајанствена места и буквално се враћа са њих са песком у ципелама. То је способност путовања ван реалног света. Он живи у свом свету, има неузвраћену љубав, имамо и један део фантастичног кода, помиње се и 1944. година. Помиње се и 15. Конгрес СКПА у Москви, како су модератори објаснили, имамо симулацију епохе.

У спонтаној расправи, Дејан Сиљановски је истакао свој утисак бављења – паралелним световима, налик ономе што је маестрално радио - Павић. ..

Јанинка Невчева је направила поређење уметничких утисака порука из Петровићевог дела са Кројцеровом сонатом, у којој лежи опасност, да човек изгуби осећај за реалност. Изнела је властита поимања и утиске из књиге, о значају сна, живости речи, проблему заљубљивања, трагању за правом утехом...Н ескривајући свеже утиске тек прочитаног романа „Ситничарница код срећне руке", она је изнела своје оцене о животу лика из књиге само у свету књига, уз дилему да управо у томе лежи опасност живљења и храњењу - илузијама.

Ђоко Здравески је у дискусији отворио дилему одакле у човеку потреба за стварањем паралелних светова?

Из те занимљиве расправе сучељавања су у завршници попримила обрисе религиозне матрице са примесама откривање универзума и света, са есхатолошким „додирима", на шта је реаговао теолог, Никола Станчић, проговоривши о основама православног учења и погледа на свет, упутивши на откриће да је одговор на све дилеме у том погледу заправо у - Новом завету...

Дебата је  закључена занимљивом и неочекиваном карактеристиком у оцени да је несумњиво ово била можда једина књижевна радионица уопште где је анализа романа Горана Петровића, „Ситничарница код срећне руке", сведена са „печатом" на религиозне поруке. То би, како је речено, свакако било занимљиво „читање" и за самог аутора...