14. јануар 2017.

Пред сваке изборе у Србији се полемише о броју грађана који имају право гласа, а додатну забуну уноси и број наших људи у иностранству којима је то право о(не)могућено.

Од укупно нешто више од 10 милиона Срба, чак четири милиона наших сународника живи у 159 земаља света, међу њима и више од милион оних који се деценијама воде као радници на привременом раду у иностранству и чије се изборно право само преписује кроз јединствени бирачки списак. За преостала три милиона сваки избори представљају муку да докажу да и они имају право да гласају.

Сународника у иностранству се, нажалост, сетимо једино када очекујемо да финансијски помогну својим рођацима и пријатељима у отаџбини. У периоду од 2000. до 2010. године дознаке наших сународника из иностранства износиле су 10 пута више од укупног износа директних страних инвестиција у том периоду! А и данас, сваке године, у нашу земљу, из расејања уђе више милијарди евра!

На парламентарним изборима априла 2016. гласање наших држављана у иностранству обављено је у 22 земље на 37 бирачких места, али ту могућност је искористило само - 6.070 бирача?! Зашто?

Технички проблем за све наше грађане расуте широм света представља процедура гласања. Прво је потребно да лично оду до најближег конзулата или амбасаде (у случају САД то може бити и неколико хиљада километара) и да се пријаве за упис у јединствени бирачки списак. Сагласно члану 6. Закона о јединственом бирачком списку, бирач који има боравиште у иностранству уписује се у бирачки списак према последњем пребивалишту пре одласка у иностранство, односно последњем пребивалишту једног од његових родитеља.

Наше дипломатско-конзуларно представништво шаље те податке надлежној општинској, односно градској управи по месту пребивалишта бирача у земљи. Након позитивног решења оно се шаље назад и подносилац пријаве се обавештава о томе. Када дође време за гласање тај наш земљак опет мора да, уз огроман утрошак новца и времена, поново пређе те силне километре како би лично обавио гласање. Да постоји добра воља гласање би се нашим сународницима омогућило и у српским културним центрима, друштвено-спортским организацијама, завичајним удружењима и српским црквама у земљама у којима бораве. Такође, изборни процес би се могао завршити електронски или путем поште, што није неуобичајена пракса у свету.

Паралелно, Србија као матична држава свих Срба, мора да, по узору на суседне земље Хрватску (која је то решила увођењем посебне изборне јединице за дијаспору) и Мађарску, обезбеди законско право свим Србима, свим држављанима Србије, односно свима онима који Србију сматрају својом државом, ма где живели, да гласају на изборима у Србији. Јер, не заборавимо да у Северној Америци живи 850.000 Срба, у Немачкој 450.000, Аустрији 300.000, Швајцарској, Хрватској и Црној Гори по 200.000, а у БиХ више од милион Срба.

Реализацијом ове идеје ојачао би се и наш национални и државни идентитет на чему одувек завидимо Израелу, Ирској, Италији или Јерменији, на пример, која је, првенствено захваљујући напорима дијаспоре, убедила парламенте Велике Британије, Немачке и САД да осуде османски геноцид над јерменским народом учињен пре једног века. С друге стране, наша дијаспора би, можда, први пут осетила да матична држава не брине само о томе како да што више њихових пара привуче у Србију, већ и да се брине о њиховим жељама за ширим учешћем у друштвеном животу своје постојбине.

Милан Стаматовић, председник општине Чајетина (Новости)