Величанствени дефиле на великој сцени представиће ансамбл и солисте Народног позоришта у Београду којима се придружују ученици основне и средње Балетске школе „Лујо Давичо”, будући нараштаји који ће једног дана и играти на овој сцени. Уметничка директорка Ана Павловић осмислила је програм у којем ће бити представљено концертно извођење одломка из премијерно обновљених балета „Жизела”, „Лабудово језеро”, „Краљица Марго”, као и „Гусар/ Le Corsaire” који је по први пут постављен на овој сцени поводом обележавања 100 година од прве балетске представе код нас.

Вече ће започети представљањем свих генерација београдске балетске школе, а током програма представиће се и класа дипломаца са нумером из балета „Пакита”. У завршној сцени учествоваће око 120 играча, ученика балетске школе и чланова балетског ансамбла Народног позоришта, што представља до сада никад виђени подухват који слави прошлост и будућност балетске уметности у Србији

Давне 1868. године, када је основано Народно позориште у Београду, Србија је, бележи хроничарка Јелица Стевановић, једва имала нешто преко милион и две стотине хиљада становника. Целокупна српска просвета је располагала са 423 учитеља мушких и 54 „учитељке” женских основних школа. Београд је тек прешао цифру од 25.000 житеља који су становали у 3.444 куће. На једног чиновника долазило је 68 суграђана, на једног наставника 262, на једног лекара 442, а на једног адвоката 1.481 становник. Шездесетих година 19. века Београд је једно велико село на пола пута од отоманске ка европској цивилизацији. У њему живе трговци, занатлије, чиновници, војници, сељаци, надничари и беспосличари. Куће, занати, мода: прилагођавају се све више западњачким укусима; „гефроренес” и шампањ се јављају поред бозе, алве и суџука; на баловима се играју кола и полке. Улице су уске, кривудаве, нечисте и неосветљене; четрдесет београдских ћорсокака служи за бацање отпадака; у њему нема канализације и влада оскудица у пијаћој води. Међутим, жеђ за просветом, културом и науком у ослобођеној земљи букти заједно са жељом да се доврши дело народног ослобођења и уједињења.

– Тако је Београд, који је тек закорачио на пут свога развоја, имао 1868. године Велику школу са три факултета: једну пуну и једну непотпуну гимназију, Реалку, Вишу женску школу, Српско учено друштво, Народну библиотеку, Народни музеј, Народну читаоницу, Прво певачко друштво, Државну штампарију, а Србија има 44 питомаца на студијама у иностранству, којима ће бити намењена улога интелектуалног вођства по повратку у земљу... После више покушаја, који датирају још од 1842, да се у Београду оснује стално професионално позориште, а који су из различитих разлога били кратког даха, али су недвосмислено показали да овој земљи и њеној престоници театар треба: 1868. основано је Народно позориште у Београду, бележи Јелица Стевановић, уз податак:

– Прва представа, „Ђурађ Бранковић” Кароља Оберњака, одржана је (по новом календару) 22. новембра 1868. у гостионици „Код енглеске краљице”, која је следећих годину дана била привремени дом данашњег националног позоришта.