У граду Крагујевцу и околини, немачка казнена експедиција извршила је тада масакр, као вид одмазде, над више хиљада српских цивила.
Према расположивима сазнањима, наводе Новости, убијено је 2.796 особа, од којих 412 у селима, а остали у Крагујевцу.
Посебну димензију трагедији даје чињеница да су, поред бројних других, Немци тада привели и одвели на стрељање чак и ђаке виших разреда гимназије, од петог до осмог разреда.
У Спомен парку у Шумарицама од 1971. године одржава се "Велики школски час", манифестација којом се подсећа на масакр који се догодио.
Јесен 1941. године била је време замаха устанка у Србији, који је започео лета те године.
Краљевина Југославија је нападнута и окупирана априла те 1941. Повод је био пуч који се догодио 27. марта у Београду, када је оборена Влада Цветковић Мачек, потписница Протокола о приступању Пакту два дана раније. Одмах је окупирана и Грчка која је и била главни разлог немачке инвазије, због присуства британских трупа у тој земљи.
У Србији је лета те 1941. започео устанак против окупатора, након што је нападнут Совјетски Савез. Уследиле су немачке одмазде, а онда и наредба да ће се надаље за једног погинулог Немца стрељати стотину грађана Србије као одмазда.
Повод за стрељање у Крагујевцу били су немачки губици у борби са јединицама покрета отпора 16. октобра на путу Крагујевац - Горњи Милановац, отприлике на средокраћи између села Бара и Љуљака.
Немачка колона је на том путу дочекана у заседи. Била је то заједничка акција припадника НОВЈ, односно партизана, и Југословенске војске у отаџбини, односно четника.
Погинуло је 10 немачких војника, а 26 је рањено.
Приликом стрељања у Крагујевцу и околини, немачки окупатор применио је драконску одредбу из наредбе генерала Франца Бемеа од 10. октобра, којом се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног, а 50 за рањеног Немца.
Бруталне одмазде започеле су прво у оближњим селима, као 19. октобра селима Маршић, Илићево, Грошница.
Немачка казнена експедиција је потом стрељања наставила 21. октобра у граду Крагујевцу, делимично и 20. октобра.
На основу наредбе генерала Бемеа израчунато је да се с циљем одмазде стреља 2.300 лица.
Наређење за спровођење одмазде у Крагујевцу непосредно је издао мајор Ото Деш, тада заповедник 749. пука, са средиштем у Краљеву.
Налог је потом одатле прослеђен мајору Паулу Кенигу у Крагујевац.
Пошто је тада крајскомандант Ото фон Бишофсхаузен скренуо пажњу да су, по њему, околна села, како се изразио, легла бандита односно комуниста, одмазде, хапшења и стрељања, прво су се догодила у оближњим селима.
Иако је Бишофсхаузен тада такође приметио да је сам град Крагујевац углавном мирна средина, бруталне одмазде су одмах настављене и у Крагујевцу.
Никада није сасвим извесно разјашњено колико је људи тада ухапшено, али се процењује да је приведено између пет и шест хиљада грађана. Селекције није било, људи су привођени како би били уочени.
Хапшени су мушкарци старости између 16 и 60 година, мада је међу приведенима било и других, а колико се зна, отпора приликом привођења није било.
Хапшења и узимање талаца тада нису били необични, и готово је извесно да се углавном није претпостављало да би могло одмах уследити масовно стрељање.
Сви приведени, односно ухапшени, згурани су потом у топовске шупе које је претходно користио артиљеријски пук "Танаско Рајић". Доцније је вршена извесна селекција приведених.
Убрзо су започела стрељања. Извршиоци су били припадници Вермахта, и то Првог батаљона 724. пешадијског пука и припадници Трећег батаљона 749. пешадијског пука.
Одлука о изградњи Спомен-парка донета је 1953. Исте године први пут је приређена организована комеморација.
Спомен-парк који је потом деценијама дограђиван обухвата простор површине 352 хектара. Меморијални комплекс укупно садржи 30 масовних гробница.
Влада Србије 2012. године донела је одлуку да се дан масакра у Крагујевцу, обележава као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.
Српска православна црква је такође канонизовала страдалнике, прогласивши их за новомученике.
Како су кажњени Немци који су извршили масакр у Крагујевцу 1941.
На данашњи дан, 21. октобра 1941. године, пре тачно 83 лета, од седам ујутру до 14 часова, у Крагујевцу догодио се један од најкрвавијих злочина које наш народ памти – масакр неколико хиљада ђака, професора, Јевреја, комуниста, обичних грађана у Шумарицама.
Због 10 убијених и 26 рањених немачких војника, након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака, немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет.
Шта је било са одговорнима за стрељања?
Стрељањем у Крагујевцу руководио је више него ревносно мајор Паул Кениг, из 717. дивизије, командант 1/724. пука, човек који је надмашио у суровости и одредбу чудовишне наредбе генерала Франца Бемеа “100 за једног“. И према овој наредби, за губитке које имали, Немци су требали да стрељају 2300 људи. Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62 преживело.
Он је преживео рат, а шездесетих година је истрага против њега обустављена. И онда му се губи траг.
Паул Хофман који је командовао том злогласном 717. дивизијом, био је три године у заробљеништву и умро је 1979. у дубокој старости.
Валтер Хингофер, који је такође те јесени командовао двема дивизијама у Србији, умро је 1951. у Бечу.
Јохан Фортнер, командант 718 дивизије је ухапшен и испоручен Југославији. У Београду је осуђен на смрт и обешен 26. фебруара 1947. Харалд Турнер је такође испоручен Југославији и исте године обешен.
Франц Беме је ухапшен и пребачен у Нирнберг. Када је постало извесно да ће бити испоручен Југославији, маја 1947. извршава самоубиство, бацајући се са четвртог спрата у истражном затвору.
