25. јун 3016.
Године 2016. прославићемо поново Видовдан, 627. по реду бројања од оне далеке 1389. када су се суочила два концепта живота - Царство Божије и Империја.
То указује да оне чувене 313. године Империја није одустала од свог убеђења да је владар човекобог, иако је један император, цар Константин разумео дубљу динамику живота. Многи после њега, као и они пре њега, све своје активности усмеравали су на окупације других и узурпирање људских живота и имовине. То не смемо превидети, морамо се потрудити да нас не обузме обневид поједностављења и свођења свега на сукобе са другим и другачијим. Ту није важно ко припада којој вери или нацији него је потребно да се добро види ко је какав човек, како види живот.
Многе песме спеване су, митови и легенде смишљени у вези са Видовданом, само је мало жеље да се разуме стварност у којој живимо и из које нас вешто изводе они који се играју са нашим животима. Због те и такве следбеничке пасивности појединци и даље не разумеју смисао победе "небеског" над "земаљским" на Косову. Они све гледају кроз призму Лазареве клетве градећи на њој следбенички патриотизам потомака који никако не желе да себе виде и као нечије претке. Све је тада усмерено ка тражењу и осуђивању издајника по принципу проглашавања сваког неистомишљеника изродом и "слугом окупатора". Свако себе проглашава за једину меродавну стварност чашћавајући све другачије од себе назадним, док за себе мисли да је прогресиван. Тако сви стојимо у месту јер одустајемо од стваралаштва под теретом жеље да владамо једни другима. То обесхрабрује човека да служи смислу све док пристаје да буде део масе која је скуп индивидуа без идентитета. Тада је све сведено на потребу појединаца и група да се идентификују са неким или нечим, без дубљег промишљања стварног идентитета као одреднице одговорног и слободног стваралачког субјкета. Тако се свесно превиђају чињенице и све постаје релативистичка толеранција којом се самосужавамо у себи и својим колективитетима.
Како? Тако што допуштамо да наш себични интерес буде изнад стварности и истине, па опраштамо злодејства "наших" проглашавајући их јуначким подухватима а починиоце херојима вере и нације. Из таквог превида рађа се опасан обневид; из стања прихватања злочина истомишљеника и свих са којима делимо порекло и припадност ми брзо улазимо и сами у опасна зломислија и злодејства којих често постанемо свесни кад је много касно. Због тога је важно и потребно благовремено промишљање и виђење истине на прави начин. Тада ћемо читати на нови и бољи начин оно што су у своје време урадили Принцип и Шпанац. Нећемо се дивити ономе што није за дивљење. То је здрава Видовданска логика, несводива на обрачуне и прерачунавања. Њен крајњи смисао је Царство Небеско до којег води дуг и тежак пут којим се иде стрпљивим крстоношењем, како нас учи Христос. То се чини у сталној спремности на подношење невоља без освете и злопамћења, како нас поучавају апостоли Христови. Разумемо ли ми то? Или смо превидели чињенице и обневидели у осветничком нагону па бесциљно корачамо трасирајући нова беспућа?
Косовски завет је животна креација коју не могу домислити никаква нагађања и погађања, ни у Рамбујеу нити у Бриселу. Није га нарушио ни "Милостиви анђео" нити ће га обесмислити никакви симболи по човеку. Када постанемо тога свесни разумећемо да нема места никаквој мржњи или инату, видећемо да тај свети завет није ограничен територијом. Само онда кад промислимо бесмисао "ослобођења" као идеју Крсташких ратова у вези са Христовим Живоносним Гробом моћи ћемо дубље да разумемо и очувамо нашу небеску тапију на Косово.
Прва је то разумела света кнегиња Милица која је очувала оно мало народа који је преживео. Током историје бројке су се мењале, некад је било више једног а некад другог народа. Данас је тако како је. Ништа се не може мењати на силу. Сигурно је да нико добронамеран не жели да исељавањем стотина хиљада људи друге вере и народности "чисти" свој свети простор. То је стварни пркос светињи и светости и пристајање на зло као метод суживота, што није у духу Јеванђеља и Видовдана. Патријарси српски Арсеније Трећи и Арсеније Четврти знали су то и били су храбри да уместо рата изаберу сеобу. Нису се кукавички склонили него су храбро изабрали нови живот. Свестан сам да још увек постоје они за које је ово слабост, позивам их да промисле своје "јунаштво" којим сигурно одустају од видовданске лепоте у бесмисао обневида у којем им на крају крајева остаје само немоћна мржња. Било би добро да уложе крајњи напор и разумеју поруку Лазаревог завета и савета: "Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!"
То није бекство пораженог у свет идеја и фантазија него је здраво промишљање живота у стању живе вере која види даље од смрти и гроба. Тада ће све наше границе и ограничења бити другачије виђени. Прогледајмо сви заједно на Видовдан.
Др Љубивоје Стојановић, протојереј (Новости)
