17. мај 2016.
На кумановској телевизији ТВ плус гледао сам емисију “Став“ са доктором Мицетом Дудучким. Он је неуропсихијатар који детектира случај “Македонија” и о њему говори као о пацијенту коме је потребно лечење. У току емисије доктор користи латинске цитате, говори о односу комунизма са либералном економијом и спомиње термине као што је Нови светски поредак.

Истог дана, на улици срећем адвоката који у руци носи књигу на француском језику, модерног филозофа туниског порекла Mehdi Belhaj Kacemа.

У разговору од десетак минута, адвокат полемише о веродостојности научних теорија и филозофских догми које нам се пласирају као јединствене истине. Адвокат је успео, између два вица о плавушама, да цитира кинеског политичара Лин Пијаоа који каже:”Страх од смрти је контрареволуционарна појава.”

Дан је завршио у кафићу, уз еспресо, са новинаром који развија теорију о Хајдегеру и његовом утицају на националсоцијализам у Немачкој тражећи паралеле са Хегеловом феноменологијом духа. Новинар говори седам светских језика, међу којима су латински и старо грчки језик.
Иначе сва тројица пишу и читају француски језик. Зато сам се и осећао као да се налазим у бистроима Латинске четврти Париза.

Следећег јутра сам се пробудио само са једним питањем.

Како је могуће уместо оваквих интелектуалаца, у политици где се одлучује о нашој будућности, да имамо њихове девијантне опоненте, полу интелектуалце?

Како је могуће да у парламенту нема Мицета Дудучког док у посланичкој столици гледамо Ивана Стоилковића?

Како је уз помоћ негативне селекције једна малена група људи успела да заузме место у друштву које им не припада? Одговор на ова питања састоји се из једне речи.

Безобразлук.

Према речима Сигмунда Фројда, први знак глупости је одсуство стида. Одсуство стида води до безобразлука.

Фројд је сигурно један од великих умова човечанства, ипак и сам је вешт лопов народне мудрости. Давно је наш народ описао ову појаву речима:”Дању их није стид, ноћу их није страх.”

У овој народној мудрости се крије и дефиниција успеха свих новокомпонованих Шоића, Стоилковића и Бајрама.

Да би дознали како фунционише безобразлук у реалној политици прво треба објаснити профил личности таквог политичара. Безобразлук је карактеристика црта која прати полуинтелектуалца.

Ову појаву је најбоље описао Слободан Јовановић. Он је био правник, историчар, књижевник и политичар тадашње Краљевине Југославије:”Узимајући га у његовом најпотпунијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу а успех узима у “чаршијском”смислу, дакле, сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са ослабелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.
Политичке амбиције једног полуинтелектуалца нису политичке. Оне се састоје само у томе, да се обогате од политике, и да се на високим положајима прогосподује. Он не познаје веће и хуманије циљеве.
Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава.”

Политичари са оваквим психичким и интелектуалним способностима данас планирају будућност наше деце. Супротно од тога, своју децу шаљу у иностранство, на универзитете у Русији и Енглеској, док нас остале остављају да се боримо против њиховог наслеђа неморала и незнања.

Некада морамо стати на путу декаденције и самоуништења. Треба пронаћи људе који својим знањем и пре свега својим интелектуалним кредибилитетом треба да стану испред нас. Филозофија полуинтелектуалаца мора постати прошлост. У супротном нам преостаје да се изгубимо у наметнутој реалности. У таквој ситуацији наш задатак је да препознамо разлике.

Разлика је у личним примерима.

Вертикала према којој се стреми Мице Дудучки су Достојевски и Јунг, док вертикала по којој се креће Иван Стоилковић, на њеном врху се налази Срећко Шоић.

Милош Стаменковић