19. март 2015.
Уочи вечерашње македонске премијере филма „Бићемо прваци света" (20 часова) у биоскопу Синеплекс у Скопљу, у разговору за Спону, режисер пројекта, Дарко Бајић уз свог уметничког угла говори о оснивачима чувене „југословенске школе кошарке" и првој златној медаљи за Југославију, освојеној на Светском првенству у Љубљани 1970. године, али и о значају тог историјског првенца и поруке генерацијама које долазе.
Дарко Бајић, (редитељ филмова „Директан пренос", „Црни бомбардер", „Балканска правила", „Рат уживо", „На лепом плавом Дунаву", документарца „О Гринго" и ТВ серија „Сиви дом" и „Заборављени"), очекује добар пријем македонске публике.
- Какви су Вам утисци, какав је одјек,,наком приказивања филма, да ли се нешто променилоп у оквирима историјских погледа, јесмо ли свесни као нација тих спортских достигнућа и домета?
- Сваки аутор даје свој светоглед, указује свој угао гледања, тај угао не може бити исти код сваког понаособ, код већине људи, рецимо. Ово је мој угао гледања на историјске чињенице. И мислим да ће филм бити довољно добар и провокативан да испровицра разговор о томе, па и овде у Скопљу.
- Шта је остварено на филму, а шта на (спортском) терену?
- Мени је важно да филм испровоцира разговор, дискусију о вредностима. Јер разговори о вредностима немају границе. Мислим да су остварени сјајни резултати на спортском плану, али и у култури, науци, јер је то био један такав систем који је успоставио правац да се оставре такви резултати.
Трудио сам се да пренесм тај амбијент бившег времена, ту традициују, не одбацити и побацати све старо, напротив. Све је део нашег искуства, наше историје, коју су некада ту државу чиниле шест републике. Хтео сам дати шансу. Ја сам био свестан те додатне тежине - Ју простора - свега тога што је било након распада земље. Јер не смемо гледати изврнуто ствари, ако тако запажамо стварнаст, шта ћемо онда рећи за период под Аустроугарима, Османлијама... Онда не би имали ни државу. Ни традицију.
Треба овај филм одгледати мирно, натенане, без икаквог сентиментализма према Југославији, заједничкој држави, наслеђу. Нисам хтео ништа да потурим. Без икакве мржње. Нема простора дилемама о неком повратку на постулате некадашње заједничке државе. Не никако. То су времена која су била. Хајде да погледамо све то на прави начин. Испричао сам сегмент историје коју смо живели сви заједно на једном простору.
- Вашим запажањима и одговорима већ обухватате одговоре на нека нова питања, да ли сте додатно размишљали о "баласту" распаднуте Југославије и стварању нових република, да ли је било (не)свесног подилажења "бившој браћи"?
- Размишљао сам да ће бити све то довбољно провокативно, комликвано у неким сегментима, али нисам имао предумишљај да некога придобијем овим филмом, не напротив. Хтео сам да издвојим оно што је било квалитетно, шта је оно што младим талентима омогућава да верују у своје снове.
- Да ли ће и овај филм бити нека врста додатне мотивације за нове наде, неке нове клинце који ће поново стасавати под кошевима на теренима, конкретно - широм Србије?
- Па ја бих волео да то буде тако. Знате, моје уверење употпуњује чињеница да је садашњи тренер кошаркашке репрезентације Србије, Александар Саша Ђорђевић са његовим изабраницима кошаркашима направио велики успех освајањем сребрне медаље на Светском првенству, приближили се врху. Када су вратили наду. Тако ћемо нови нараштај заинтересовати преко спорта и игре, али и истраживањем, уметношћу, филмом - да можемо да постанемо светски прваци!
Али, не само да видимо клинце под кошевима, већ да се осети један шири талас мотивисаности, да се након 20 година од рата што пре забораве све страхоте... да генерације крену са једним новим еланом напред... Потребан је тај нови елан, нови поглед, једног хуманог друшва, један додатни мотив...
Милутин Станчић
