21. мај 2015. 

Изложба слика великог српског уметника Милана Коњовића биће отворена у петак, 22. маја у 20 часова у Националној галерији Македонијe, у објекту Чифте амам, у старом делу Скопља.

Историја уметности је показала да је Милан Коњовић један од оних метника који су оставили битан утицај на токове бившег југословенског сликарства 20. века. Свој стваралачки опус започиње током друге деценије прошлог века, завршава почетком деведесетих година, тачније 1993 године, када је умро у свом Сомбору.

Коњовић се, наиме. у неким кардиналним тренуцима бившег југоссловенског сликарства појављује са стварал.аштвом које антиципира, инаугурше и ги потврђује посебности долазећих трендова у уметности. После прелудијских остварења у маниру импресионизма и посимпресионизма, свој сликарски концепт је наставио рационалистичким пристапом боји и форми, међу првима у бившем југословенском сликарству доспевајући до кубизма, касније је инсистирао на колоризму и експресионизму који ће постати одбележје његовог свеукупног стваралаштва.

Изложба у Скопљу је организована у сарадњи са Галеријом Коњовић из Сомбора и Завод-Музеја у Штипу.

Биографија

28. јануар 1898. Сомбор — 20. октобар 1993. Сомбор

Милан Коњовић се родио као други син Давида Коњовића, адвоката, краљевског јавног бележника и Вере, рођене Вукичевић. Коњовићи су Сомборци од давнина, у ове крајеве су дошли у време „Велике сеобе Срба" са патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године из Пећке Патријаршије да би касније, кроз векове, одиграли значајну улогу у политичком, друштвеном и културном животу града.

Милан Коњовић је већ 1914. као гимназијалац у Сомбору изложио педесетак својих радова сликаних по природи, а 1919. године се уписује на Академију ликовних уметности у Прагу, у класу професора Влаха Буковца. Након два семестра студије наставља самостално. Авангардни чешки сликар Јан Зрзави га упућује на студирање Леонарда, потом одлази у Беч, да би 1923, године уследила студијска путовања у Минхен, Берлин и Дрезден.

У Париз стиже са Емом Маштовском, својом каснијом супругом — коју је упознао у Прагу 1924. године и остаје до 1932. године, до свог коначног повратка у Сомбор. У Паризу постиже запажене успехе самосталним изложбама, као и учествовањем на изложбама Париских салона. Ту настаје Коњовићева „плава фаза" (1929—1933), његова прва зрела уметничка физиономија. По повратку у Сомбор посветио се сликању родног краја, његовог пејзажа, људи и амбијената са ммстрашћу визионара, који свему сто ради даје печат своје аутентичне стваралачке личности. Лети слика у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник), те раздобље од 1934. до 1939. обухвата уметникову „црвену фазу".

За време рата, 1941. године налази се у заробљеништву у логору у Оснабрику, где је радио темпере и већи број цртежа. После повратка у Сомбор, 1943., 1944. и 1949. године настају Коњовићеви пастели, као и уља стишаног колорита, који чине уметникову „сиву фазу" (1940—1952). Година 1953. значи преокрет у Коњовићевом сликарству: однос према предмету постаје слободнији, на делима „колористичке фазе" доминира чиста, интензивна боја, уметник се зауставља на прагу апстракције.

Нова сликарска оријентација кулминира и траје на радовима „асоцијативне фазе" (1960—1984), да би сликар 1985. године почињао са првим варијацијама на тему византијске уметности, те ће до краја 1990. године настати тридесетак дела нове „византијске фазе", са којима се и завршава Коњовићев пребогати опус од око 6000 радова, уља, пастела, темпера, акварела, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костим, витража, мозаика, графика.

Учествовао је на преко 300 самосталних и око 700 групних изложби у земљи и иностранству. За редовног члана Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1979. године, за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности 1986. године, а за редовног члана Српске академије наука и уметности 1992. године.

Милан Коњовић је добитник бројних значајних награда и признања.