Обновом Пећке патријаршије, 1557. године, патријарх је постао и српски „милетбаша” (етнарх, вођа народа) у Османском царству, са великим овлашћењима и правима у црквеним, административним, судским, грађанско-правним и другим унутарсрпским релацијама.

„Патријарх је путовао са ’великим сјајем’, а полицијско обезбеђење осигуравали су му јањичари. Коњ и седло били су му достојно окићени, а о седлу висио је мали топуз као симбол од султана добивене власти” (Душан Кашић, СПЦ 1219–1969).

Акт Мехмед паше Соколовића о рестаурацији српске патријаршије, значајни српски историчари квалификовали су као својеврсну реконструкцију српске државности (према Ђоки Слијепчевићу: Историја СПЦ, Минхен, 1962).

Ј. Радонић оцењује да је створена „држава у држави”, Н. Радојчић да се радило о „свештеновојничкој” држави, а М. Павловић да је, у свести народних маса дошло до стварања „српске вере” и њеног срастања са „српском националношћу”.

Без Пећке патријаршије „српски народ се, током 16. и 17. века, не би појављивао као политички чинилац нити би у идеологији српског народа за све то време била сачувана тако жива свест о прошлости” (Олга Зиројевић, Србија под турском влашћу 1459–1804).

После столовања четворице првосвештеника из лозе Соколовића (1557–1589) и кратких мандата патријараха Јеротеја и Филипа, на пећком трону устоличен је 1592. Јован Први Кантул, који напушта политику ослањања на Порту, окреће се европском Западу (Римској курији, Аустријској империји, Млецима и Шпанији) и једини не одржава везе са руском црквом.

Овај заокрет у „спољној политици”, подстакнут је „страховитим” турским поразом код Сиска 1593. године, две деценије после османлијске калварије код Лепанта (1571), што је био нови психолошки удар хришћанског оптимизма који је „одјекнуо” у целој Европи и пробудио наду у сламање турске најезде.

Тај резон понео је и Кантула, хранећи му илузију о доктринарним, „крсташким” мотивима и циљевима Запада, што ће га довести на турска вешала у Цариграду, 14. октобра 1613.

Играјући само на једну карту, верујући највећим католичким силама, чак две године после примирја, односно краја Сисачког рата, Јован и окупљени Срби на сабору у манастиру Морачи повлаче очајнички потез „бирајући” за „краља Србије” савојског војводу Карла Емануела Првог.

Током банатског устанка, планулог после сисачког краха турске ордије, који су предводили свештеници и вршачки владика Теодор, турски војсковођа Синан паша прибегава невиђеном чину одмазде, измештајући мошти Светог Саве из Милешеве и спаљујући их 1594. на Врачару, што је био потез без преседана и пандана у целој османској историји.

После катастрофалног авантуризма и симболичког обезглављивања, као да је само лукавство историјског ума посадило на пећки трон енергичног и мудрог Пајсија Јањевца, маестра дипломатског жонглирања, који ће патријаршијом управљати цео један Христов век (1614–1647).

За собом је оставио „значајно књижевно дело” посвећено двојици немањићких владара, Стефану Првовенчаном и цару Урошу, којима је написао службу и житије, тако да је Пајсије „творац њиховог култа”, као и „можда” култа Стефана Штиљановића (наводи по О. Зиројевић).

Темељни, политички услов Пајсијевих обновитељских прегнућа била је лојалност османском поретку: „Његова национална политика била је трезвена и реалистичка, јер и цркви и народу покушава да поврати мир и безбедност” (О. Зиројевић).

Али, његов modus vivendi са Портом није му сметао да настави комуникацију са Римском куријом и Руском империјом, које је третирао као алтернативне политичке ослонце и, ништа мање, као моћне трезоре који би могли помоћи пећком буџету, склоном банкроту.

Руски цар Михаило Федорович исплатио је Пајсијевим изасланицима извесну новчану помоћ средином 1641. Међутим, Пајсије 1643. шаље по милостињу нове делегате, који кукају да је патријарх упао у дуг од девет хиљада гроша. Погранични руски старешина не пушта их у Москву, одакле стиже наређење да се врате кући пошто им је уручен трошак за повратак. После преговора о унији 1642. у Пећи, између папског мисионара Ф. Леонардија и Пајсија, патријарх шаље папи „синодско писмо” у којем образлаже своје догматске ставове, тражећи „материјалну помоћ”. Папа Иноћентије Десети му одговара: „Што се тиче потреба Пећке патријаршије о њима ће Конгрегација (за пропаганду вере) у своје време повести рачуна” (Јован Радонић, Римска курија… 1950).

Пајсије је морао да гаси пожаре и на трећем фронту. Током боравка у Цариграду, 1641/1642. године, спречио је намеру Охридске архиепископије да себи потчини Пећку патријаршију и издејствовао да се пећком манастиру, седишту патријаршије, „врати већи део имања које су Турци и рђави хришћани заузели” (Радонић).

Пајсије је, дакле, играо мучну, политичку позициону игру између три империје (Османлија, Руса и папске државе, тада у експанзији), односно у троуглу тзв. три Рима (Римске курије, Цариградске и Московске патријаршије).

Згодна илустрација Пајсијевих дипломатских бравура су његове досетке, могло би се рећи и софизми, којима је покушавао да испегла два највећа догматска спора између католичанства и православља: папски примат и исхођење Светог духа.

У поменутом синодском писму он по питању исхођења Светог духа износи став који би се „могао тумачити као неко попуштање” (Радонић). По католичком догмату, Свети дух исходи не само од Оца (Господа), што је аксиом православља, већ „и од Сина” (Христа), тзв. Filiоquе.

Пајсије пише Курији: „Да не мислите ви, браћо Латини, да ми не признајемо да је Дух свети и Очев и Синовљев. Да не да Бог! Јер Дух свети је Очев и Синовљев, али од Оца Сином излази” (према сајту Радија „Светигора”). Односно: Дух свети на Сину „почива” и кроз Сина се објављује свету.

Јањевац, у истом маниру, признаје папи примат, али као primatum honoris, дакле као примат части, а не првенство власти у хришћанској васељени. Као успут, каже да ће пећки патријарх помињати папу у Поменику, али не као врховног хришћанског поглавара, већ као „ктитора”, дародавца пећког манастира.