05. април 2015.

Палмове гранчице, врбове гранчице, звончићи, деца и озарени одрасли, на икони још и делови одеће, пењање на дрвеће, улазак у Јерусалим... Весели дочек Христа који долази у Јерусалим. Преузели смо за своје место, где год да живимо, улогу светог града. Макар наредних недељу дана.
Да ли знамо шта смо урадили? Свети град не значи град у коме је све како треба. Све лепо, мирно и добро. Не. Свети град је град са појачаним амплитудама. С једне стране много добро, свето, отаварају се небеса, с друге стране много лоше, нискост, издаја, смрт, отвара се земља, Ад. А ми смо тако навикли на уредно смањене амплитуде - није најбоље, далеко од тога, али никако није ни најгоре. Да ли смо ми заправо спремни да дочекамо Христа и да макар недељу дана будемо Јерусалим, свети град? Имамо ли снаге да се препознамо у огледалу Страсне седмице?
Шта је ту је. Кружили смо око цркве и махали смо с децом врбицама, они срећници са топлијом климом – палмовим гранчицама. Певали „Осана" да бисмо се сетили зашто то радимо на свакој литургији. И постали смо Јерусалим. Боже, како је то тешко знати да ћемо после овог силног весеља и завршетка поста учествовати у издаји Христа, одрицању од Њега (чак и они најбољи међу нама, стамени као Петар), присуствовати Његовој смрти на Крсту, занемети после тога у чекању Васкрсења, а онда... Е, због тог онда имамо разлог да се радујемо на крају поста, иако нас чека све што нас чека. Али и знамо зашто ово славље још није потпуно.
Слаби смо и недовољно храбри и доследни. Сада вичемо „Осана", а кад почне мука изговорићемо се, повући и кришом одморити. Избећи ћемо да баш будемо заједно са Христом и на крсту. Уздамо се у његову љубав и познавање наше слабости. А можда се и нећемо повлачити. Можда ће неки од нас показати неочекивано велико срце, можда ће овом нашем времену донети светлост да избауљамо из таме која нас притиска, као што су то радили светитељи свих времена. Као што су то радили хришћани свих времена, Свети не собом, него у Литургији, Свети код путира, Свети с Христом.
Радујмо се. Ускоро ће победа! А чека нас најузбудљивија и најважнија недеља. Јесмо пристали да следеће недеље будемо Јерусалим, али смо и дочекали Христа као нашег јединог цара. Све остало бледи.