Ђорђе (Ђорђија) Пуљевски (мкд. Ѓорѓија (Ѓорѓи) Пулевски) (1817, Галичник – 13. фебруар 1893, Софија) био је писац кратких дела, лексикограф, историчар, добровољац у српској војсци и револуционар. Пулевски је аутор прве штампане македонске граматике и аутор једног од првих речника на македонском дијалекту, пртеча данашњег македонског књижевног језика.

Рођен је у мијачкој селу Галичник 1817. године. Ђорђија као млад одлази у тадашњу Влашку и бави се печалбарством, дунђерством (зидар), као познати каменорезац. У Влашкој остаје све до почетка шездесетих година 19. века свој животни пут продужава низ разне ослобађајуће ратове и устанке. Учествује у борбама против турског гарнизона у Београду (1862. г.) у саставу „Бугарског легиона“, састављеног од добровољаца из Влашке, који су пореклом из карајева под Османском влашћу.

Верујући тако да се самим тим бори и за своју отаџбину, Пуљевски се пре свега укључује као добровољац у ослобађајућим борбама у периоду од 1862—1863. Године када, као наредник понтонерске чете, се бори против турског гарнизона у Београду.

Поменути легионе је наоружавала и финансирала Кнежевина Србија и њен кнез Михаило Обреновић. Затим, по избијању Српско-турског рата 1876. године укључује се опет као добровољац, на страни српске војске. Због своје храбрости у овим биткама, Кнежевина Србија ће Ђорђија Пуљевског одликовати орденом. Већ следеће године започиње Руско-турски рат и Пулевски је опет у чети у редовима авангардне руске армије у време ослобођења Бугарске. Једренским примирјем и Санстефанским договором 3. марта 1878. г. прекинуто је даље заузимање данашње Македоније, самим тим се повлачи из војске и посвећује остатак живота борби за опстанак македонске идеје, у виду нације, културе и језика, чији је можемо рећи – зачетник и утемељивач.

Тако се Пуљевски 1878. године активира као војвода у „Кресненском устанку, стављајући се директно у функцији борбе за слободу хришћана и територије Македоније против Османске власти.

Од великог је значаја његова културно – национална делатност као лексикографа, граматичара, писца, фолклористе, етнографа и историчара. Његово прво штампано дело је „Речник од четири јазика; (или четиријезичник), објављен у Београду 1873. године.

Друга објављена књига Пуљевског је „Речник од три јазика; (или тројезичник), објављена такође у Београду 1875. године. Ово дело је посебно значајно због јасне концепције и отворено изнесене идеје о македонском народ и македонском језику као посебни у словенском свету.

Због својих идеја и ставова, значајних за историју српског народа из Македоније, изнетих у писмима српском министру просвете (1872) и кнезу Милану (1874), а која представљају молбе за штампање поменутих четворо и троречника у државној штампарији у Београду, те ћемо их због тога пренети у целости:

Писмо Ђорђија Пуљевског Министарству просвете Кнежевине Србије

(20. децембра 1872.)

Княжевства Сьрпскогъ, у Београду!

Као што се догодилло, у историчномь времену, они несрећни случаја, у ниже реченомь месту, што се наодимо, те смо остале као деца сирочадъ, кои немају оца да и наставля и поучава, тако, као занешени и незнаіући шта је потребно знати, а неимајући извора знаня, само ћитаюћи црквени книге, на просвештении занимају се;

Ја покорно доллупотписани, по сллучајномь виђеню и тетоскомь и кическомь окружию, видијо самь да високо сьрпско Правителство у реченима шалѣ школски кныга и уредбе, и настоява о просвети старо сьрпскогъ народа и, као јединородни, закрилюје и просвећује, да би прогледали очима изъ помричине, у виделло, — и познали сфоје виделло одъ имь долази данъ сфой, али спрамъ речени кныга, турска вллада је наредила по ђумруцима, такву пажню на книгама да гледају и куда се говори у ныма о историчномь разьяснѣю, да исеку, као што су ы и исекли такви листови отъ кныга, неимаіући и оно што побуђава люде, на просфету, пакъ безъ тога нималлу не поллзуюсе у просфети, и су окренули у наречију да се бугаре, а нема ныногъ изговора ни смислла да су Бугари, него Сьрби. ** Ја кад самь расмотријо ствари станя, и мислиіо самь, како би се ти люди обратиле на сфой матерны језикъ, да познаду себе и сфојю народность, те самь списао ову кныгу са више језика, по потреби, као што ће показати овде, у прилогу два, прошения упућени сллавномь Министерству. Ја докъ самь ову кныгу скупијо да не би мене турска вллада у кривични одговорь подврьг(-ла) — зато самь у Призрену кодъ Гувернера предстао са прошенијемь, подъ изговоромь, како ћу да печатамь једно кныгу речника, као што и јесъ отъ велике потребе за тамошнѣгь народа, а онъ Гувернеръ ћаше да ми обустави кныгу и каже да имају уредбу, мора писати у Цариград за одобренѣ, а ја онда кажемь му, да самь само радъ цену дошао, а кныга по језицима мора се цитирати и преписати вєрно, и тако нису я обуставили. Јерь, ако не би се найпре таковомь приликомь Гувернеру јавијо, морали би ме подвргнути подъ одговорь у нашой вароши, али кадъ самь казао нека ме спроведу у Призрену, јерь имамь одобренє отъ вилајетскогъ Паше, па су ме оставиле да пишемь као што самь и казао да оћу да знамь арнаутски зато и пишем тай језикъ. Зато подносимь ову кныгу Министерству просвете, црквени дѣлла на расмотренѣ и молимь за рукопомоћь како би ја наштампао, и на светъ издао.

20. декембра 1872. Год. У Београду

Покорни Ђорђе М. Пулѣвски

Бивши наредникъ понтонерске Роте у 62-й и 63. години

Писмо Ђорђија Пуљевског кнезу Милану IV Обреновићу

(29. новембра 1874. године)

2-1.

Твоја свѣтлост Господару!

Владаоче српски и надеждо целога српства, цвету од плодног корена порода Обреновића!

А целом српству посвећени, и круно украшавајући Престола српског!

Господару раѕностручним народним молбама будући сте оптерећени, не примите за досаду код Твоы многостручни дѣла народних, ― и мене као родољуба српског, по молби мојои саслушати и цело српство у Старой Србиы наодећег се, за које се ја, молим подпоможите.

Господару! Приликом продавања књига по Старой Србиы, дознао сам како бугари лажу, и коим начином уводе њиов бугарски говор, доклегод можеду доспѣти, а приликом бугарскије владика и српске учитеље отерую, потом да можеду лакше лагати старосрпски народ да су Бугари, а не Срби.

Господару! ја као родољуб српски измислио сам начин, како се може предупредити бугарско улагивање у Старой Србиы, а да не би народ цепао и бугарио, приликом бугарскије владика, зато да би се наштампала шкољска књига, по оном говору како се говори сада у Старой Србиы, зато и написао сам један материял књиге онако, како се говори почевши от Јагодино овдашњег, ->

2-2.

<- Пак, к југу до Егейскога Мора, а да би оснажијо књигу, и отворио пут штампариы, српской, и оним Србима очи отворио, и уписнике от туда покупио сам, да не би се, от турске владе обуставила књига, но као поручена сходно Царской вољи, и од туда праћена да се разумева, донео сам ју.

Господару! јошт у почетку Јунија ове год. Предао сам је овде, пак том приликом, чекајући, дошао сам до тог стања, да немам више чим да се издржавам, те зато, и молим Твоју Свѣтлост, да би се моја књига, о државном трошку наштампала, и мени ма каква помоћ, одредила.

29-ти, новембар 1874. Годи у београд(у)

Твојой Свѣтлости!

Покорни

Ђорђе М. Пуљевски, из Дибре,

У Старой Србиы

(*Ђорђе Пулевски — Кнезу Милану Обреновићу)