04. фебруар 2017.

У две књиге “Дневник управника позоришта” Милана Ђоковића (1908-1993), узбудљиво штиво о једном времену и његовим уметницима, наводи Вукица Стругар у Вечерњим новостима.

Предвече је дошао Иво Андрић у Југово. Био је веома расположен и врло разговорљив. Одавно га нисам ни видео ни чуо да делује тако ведро... Андрић за сваку тему нађе врло пригодну причицу коју је задовољство слушати. Црњански такође прича занимљиво, али, за за разлику од Андрића, он је једак, оштар, полемичан. Андрић је више философ, Црњански више артист који себе истиче. Андрић је дубљи, Црњански живописнији. Више волим разговоре с Андрићем.

Ово кратко, прецизно, сликовито поређење два књижевна горостаса настало је из прве руке и пера Милана Ђоковића (1908-1993), драмског писца, редитеља, преводиоца, новинара, руководиоца неколико културних институција. Недавно се појавила књига овог вредног, надареног и свестраног прегаоца под називом “Дневник управника позоришта” (у два дела, у издању Фондације “Милан Ђоковић”), као изузетно сведочанство једног прохујалог времена. Промоција овог дела биће у четвртак, 9. фебруара, у Коларчевој задужбини.

Дневник је Ђоковић, као управник Југословенског драмског, водио у четири деценије свог мандата (од децембра 1970. године), али је у кратким цртицама наставио да бележи неке маркантне догађаје све до маја 1975. године. Занимљиво је да на почетку својих дневничких записа, Ђоковић преноси кратак текст управо из “Вечерњих новости”, којим наш лист обавештава своје читаоце о новом управнику ЈДП и подсећа да је дуго година био на челу Драме Народног позоришта, потом управник Коларчевог народног универзитета, па и да је познат као аутор драма “Бродоломци”, “Договор кућу гради”, “Љубав” и других које су извођене на београдским сценама.

Између корица овог питког и узбудљивог штива, подиже се “завеса” и као на длану откривају прилике у театру, неки бурни и неочекивани догађаји на сцени и иза ње, позната лица и њихова непозната наличја. Има ту прича о глумачкој сујети, болести, неправди, незадовољству, сукобу, каприцу - свему у чему је морао да учествује, мири и одмерава, па и пресуђује као управник.

- Дошла ми је Марија Црнобори: не може да ради са Жигоном и одбија да замени оболелу Каталинићку; пита, шта ће у јубиларној сезони добити да буде на висини њене двадесетпетогодишње улоге у позоришту; моли ме да, кад сам се већ одлучио за Фотезову прераду “Дунда Мароја”, учиним све како би Фотез то и режирао... Био је Миливоје Живановић. Чуо је од Станоја Стефановића да смо јуче били заједно тамо, код лекара; попио је неколико коњака и, врло еуфоричан, тражи да у јубиларној сезони игра у својој “гланц партији” Јегора Буличева. А јуче ми лекар каже да му та улога на позорници може дефинитивно зауставити срце - пише, између осталог, у свом дневнику Милан Ђоковић.

У дневничким белешкама место је нашло и гневно писмо супруге једног декоратера који ради и по 17 сати за бедну плату у “прљавој позоришној атмосфери” пуној прашине и бактерија, уз опаску да “слободно њено писмо однесе у Комитет или било где”. Следи и одмерен, тактичан одговор. У њему својственом тону и маниру, као и кад је о врхунским уметницима реч:

- Рахела Ферари ме је посетила пред одлазак у пензију. Објашњава, врло рационално (много је усредсређенија него обично и врло речита), како јој смета да сад постане почасни члан. Предлаже да, уместо тога, установимо назив доживотни члан. Ја се слажем. Написаћу образложење за тај предлог - бележи Ђоковић.

Можда значај ове књиге, али и личности њеног аутора најбоље осликава театролог Драгана Бошковић када каже:

- Тужно је читати узбудљиву литературу (не само публицистику и документ) коју нам је у аманет, узалуд, оставио уман, образован, талентован и емотиван Београђанин, Милан Ђоковић. Како не зажалити што се ниси родио још мало раније, да имаш саговорника који зна меру и нема морални проблем да говори о уметности и култури. Што се формата људи као што је он тиче, ту не треба имати илузије - неће тога више бити...

Благ а непопустљив

У преговору “Дневника управника позоришта” Милован Витезовић даје у богатом колориту портрет аутора, инспиративан и за читаоце који о овом свестраном интелектуалцу знају само из прича и по чувењу. Витезовић у ефектним сентенцама осликава Ђоковићеву природу и карактер:
“Био је благе нарави а никад попустљив. Јогунасте и свађалице запрепашћивао је својом смиреношћу. Није дизао глас али је држао реч. Знао је тежину сваке речи и издржавао је. И спрам најмоћнијих остајао је увек при себи. И кад је киптео, остајао је изгледом хладан. Како је нешто започињао, истрајавао је док то не оствари, и никад се није хвалио оствареним... Милан Ђоковић је био веома срдачан човек, по свој прилици један од најсрдачнијих људи наше престонице.”