20. новембар 2015.

Фото: Андреј Јовановић

Идеја за реализацију позоришне представе „Надежда Петровић аутопортрет у множини" родила се из потребе да се ангажују недовољно искоришћени капацитети младих уметника, каже Драгана Јовановић глумица Народног позоришта у Нишу у разговору за Спону у Скопљу, представљајући концепт о сликарки која својим делима и животом представља прву српску авагардну уметницу.

Радња представе је смештена у Ваљевској болници где Надежда проводи своје последње тренутке живота. Тешко оболела од тифуса она се кроз дијалог са младом медицинском сестром присећа свог живота, уметничких деловања, пријатељства, породице, непрхватања, патриотског и активистичког ангажмана.

- Желимо да се позабавимо традицијом која није прошлост већ континуитет. Повезати оно што је данас са оним сто је било јуче и са оним што ће доћи. Традиција је, у ствари, визија, снага и квалитет да створиш нешто добро у времену у коме живиш и ствараш, додаје Драгана Јовановић уз жељу да се представа прикаже македонској публици у Скопљу, Куманову, Битољу...

Ви сте и глумица и режисер представе, да ли сте задовољили свим аспектима овог дела?

- Успела сам да погодим тај емортивни код представе, зато је мислим и занимљива и динамична представа. Брзо се смењују сцене, играм Надежду, сцена је постављена у болници.

Са том младом сестром заснован је први део комада, у другом плану су њене халуцинације, то је представљено кроз видео материјал, кроз фотографије, ту се смењујемо са мојом колегиницом Катерином Митић Павловић.

На крају Надежда се буди у 21. веку, то је мени јако важан одломак, она има обрачун са својим нараштајем, и заиста како смо се ми одужили као нараштај овој великој уметници, да ли је она само за новчаницу од 200 динара, каже Драгана.

Текст је писала Миљана Ђорђевић, пројектат је настао на ентузијазму. Музику потписујуе Бора Дугић.

Знамо ли ко су великани наше историје?

- Па ми се заправо само у јеку јубилеја, сетимо великих имена само по потреби, а колико је само важна улога Надежде Петровић у времену за ослобађање народа од турског јарма на овим просторима, она је повела читав тај покрет.

Колико је само важна улога у ангажовању Кола српских сестара, она је била једна велика напредна жена испред свог времена, несхваћена наравно. Чиме си ми се одужила отаџбино моја? Да будем на новчаници, вели уметница која је факултетско звање стицала у Приштини.

Играм ову представу у Народном позоришту као самостални пројекат, иначе сам ангажована и у самој кући, где имам стални ангажман.

Да ли сте и колико у току са позоришним животом Скопља?

- По мало пратим дешавања овде, одгледам и коју представу, последњу Живот у тесним ципелама у Драмском театру коју је режирао Ненад Витанов, по тексту Душана Ковачевића, знам пар редитеља из Скопља, а веома су ми убедљиве комедије. Ето, Ангелчо Илијевски је правио нову представу за наше нишко позориште Где је нестао Хармс. 

Последњу представу коју сте играли у Битољу о којој је Спона писала била је Тееодора (недовршено)?

-Тако је, била је мало специфична ситуација, сама монодрама је провокативна, има експлицинтних сцена. Било је по мало чудних рекација, захтева увек другачији простор, и јако ми је важно да ме публика прати кроз тај простор, ја сам волела да то буде Хераклеја, али није бикло услова због кише, каже надахнуто Драгана Јовановић у нади да ће скопска публика моћи да види комад о Надежди Петровић.

Милутин Станчић